Piše: Nenad Prokić
Na beogradski Fakultet dramskih umetnosti krajem sedamdesetih sam se upisao sa televizijskim scenarijem koji sam napisao na dubrovačkom dijalektu. Iste godine je na taj fakultet, paralelno i zasebno, upisana i grupa studenata sa Kosova Albanaca. Bilo mi je čudno što nisu bili u istoj grupi s nama. Ali, to je bilo zato što sam bio naivan. I zato što su komunisti skrivali jedan aspekt istine.
I OTADŽBINSKA DROGA…
Lingvistički gledano, ljudi se uglavnom odaju kao narkomani maternjih jezika. Nijedna kura odvikavanja od te otadžbinske droge do sada nije uspela. U nacionalnim jezicima se raznosi mržnja prema drugim narodima, kao neka nacionalizirana religija; ti jezici su mediji svetskog sukoba, njima se poziva na sveti rat protiv onih koji drugačije misle i govore; oni profiliraju realitet komunikacijskih zajednica koji se zaista događa, i koji do dana današnjeg vlada istorijom.
U nacionalnim jezicima se klicalo parolama uništavanja, u njima su se ljudi sjatili u agresivne zajednice panike, koje su svoju povezanost širile preko leševa pobeđenih. U njima se manifestuje mržnja protiv onog koji drugačije govori, i uopšte protiv nečijeg dolaska na svet po njegovim sopstvenim uslovima.
Jezik donosi taj plemenski otrov u malim bocama, kolektivna forma je u njima redukovana do same srži najbanalnije plemenske dijalektike u nacionalnim pušionicama opijuma. Jezik se tako često turobno sam denuncira kao fašistički, jer čoveka osuđuje na jedan totalitarni folklor.
Hrvati Ivu Andriću ne opraštaju što je kao pisac izabrao srpski jezik. Srbi Mirku Kovaču ne opraštaju što je kroz jasnu političku odluku prešao na hrvatski jezik. Takođe su veoma retki slučajevi bilingvalnih pisaca, kao što su Beket i Jonesko. I dan-danas u globalizovanom svetu jezik želi da odredi nacionalnost pisca, vezuje ga lancima sa dokove obale na kojoj se rodio, ne da mu da otpliva ka pučini.
DOMIŠLJANJE RAZLIKA
Čitava društva, pogotovo ona nesigurna u sebe, kolektivno izmišljaju i domišljaju jezike ne bi li tako uspostavili kakvu-takvu razliku sa susedima. Umesto prednosti sličnoga, favorizuju se loše strane onog što je na silu različito.
Tokom raspada Jugoslavije, jezikoslovni ikonoborci su bili u prvim redovima, među njima i srbski, ali da se ne lažemo ni drugi nisu zaostajali doduše ne baš na frontu, jer tamo je bilo previše opasno. Engleski jezik je moderni veliki lingua franca zato što u sebe sve prima. Kada ste čuli Engleza da ne pohvali vaš tarzan-engleski? To je zato što je njegovo uho naviklo na sve vrste engleskog.
Kada pokušate da naučite neki mali jezik, uglavnom čete se susresti sa podsmehom urođenika, jer oni raspolažu sa tako malo iskustva na tom planu. Jezik, to prvorodno racionalno sredstvo komunikacije među ljudima, ponekad je pre sredstvo unošenja zabune nego sporazumevanja.
Karl Kraus je tokom Prvog svetskog rata uzviknuo da je poslednja stvar koju on i njegovi sunarodnici imaju kao zajedničku nemački jezik jer je njihova upotreba jezika toliko nemarna i neprecizna, toliko pretenciozna i korumpirana, toliko udaljena od egzaktnosti koja je suština jezika, tako da se međusobno ne razumeju.
Nešto slično se dogodilo sa srpskim jezikom u vreme Miloševića, kad je termin pobeda označavao zapravo poraz, a i sada se srpski jezik žestoko zloupotrebljava, odnosno osnovno je sredstvo opšte korupcije u društvu koje je ostalo bez moralnih i etičkih odrednica.
…I DAH OSLOBAĐANJA
Ali, jezik nije samo prenosilac nacionalnih vezivanja i predrasuda, tu se iskopava i nešto sasvim drugo u njega spada i dah oslobađajuće reči. Jezik ima moć i da nas oslobodi prirodno-iskonskog nacionaliteta i propalosti u stečeno nasilje. Oslobađajućom reči se može steći istinitost i u njemu se mogu pronaći reči koje sprečavaju ubistvo. Jezik nam daje pravo na dah, obećava slobodu daha koja razrešava od nasiIja.
Uprkos, za Evropu specifičnim bestijalnostima, jezik se uzdiže kao melanholična izmaglica, kao svemogući Bog razrešenja što je govorio iz zapaljenog grma, opirući se da ga preobrate u teritorijalnog vlastodršca koji kontroliše granične prelaze i regrutuje armiju. Zato i danas može da uzdiže čak i tamo gde pevaju samo unisoni horovi slavuja. Jer i jezik sam ima svoju unisonost, pogotovo ako je skoro isti s nekim drugim, susednim.
Blesavo je zato bilo kada su se titlovali srpski filmovi u Hrvatskoj, blesavo je i kada se ijekaviziraju tekstovi pisani ekavicom. Ijekavci veoma dobro razumeju ekavce i obrnuto. Nepotrebni prevodi manifestuju isključivo imanentne i do zla boga lokalne nesigurnosti. Oni manji se tako brane od većih. Samo, uvek se do sada ta bitka pokazala iluzornom. Ljudi će govoriti, ne onako kako im se zapoveda, već onako kako to život nalaže.