Nacionalisti su izdajnici svoje nacije

za aktuelno.me

Piše: Vlatko Sekulović

Pristojnost se može definisati kao ponašanje koje je dobro, moralno i društveno prihvatljivo. U tom smislu jedna od odlika savremenog srpskog društva je da je pristojnost obrnuta naglavačke u javnom životu, postavši svojevrsna ne-pristojnost, ili anti-pristojnost. One vrednosti koje su temelj modernih društava, u Srbiji su sistematski uništavane još od vremena kada je Milošević poručio: „ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo“. Rad je zamenjen nasiljem, tolerancija isključivošću, empatija surovošću, marljivost pokvarenjaštvom, solidarnost sebičlukom, nauka magijom, život smrću, itd. Ophođenje poslanika u najvišem organu vlasti je istovremeno bio i izraz i putokaz za takvo ponašanje, psovke, uvrede, klevete, pretnje i laži praćene nasilnim radnjama su postali „nova pristojnost“. Rodonačelnik ovakvog ponašanja, incident majstor i osuđenik, je nesumnjivo Šešelj. Ovaj nenadmašni ideolog srpskog nacionalizma i fašističkih trikova je prvi počeo sa incidentima u skupštini i javnosti.

Još uvek se pamti njegovo divljanje s početka devedesetih godina prošlog veka. Pokušaj da Titu nabije glogov kolac u srce što je trebalo da simbolizuje ubistvo Jugoslavije i bratstva i jedinstva. Čupanje mikrofona u Saveznoj skupštini i polivanje vodom Radomana Božovića, tadašnjeg predsednika, psovke i pretnje, fizički obračuni sa neistomišljenicima poput prebijanja Nikole Barovića ili povlačenje pištolja na studente 1992. godine su sve dela ovog četničkog vojvode. Spram atmosfere u srpskom parlamentu, crnogorski je tada izgledao kao manastir. Ipak ovi događaji su ostali u senci zločina, čija su uvertira bili navedeni incidenti, koje su šešeljevci počinili u Hrvatskoj, Bosni ili pak u Srbiji, npr. Hrtkovcima.

Dok Šešelja nije bilo u političkom životu Srbije, ova atmosfera ne-pristojnosti se donekle povukla iz skupštine, ali je preživela u tabloidima. Kvalifikacije o političkim neistomišljenicima poput „stoka bezrepa“, „strani plaćenici i domaći izdajnici“, itd. su opstali kao imenice za političke protivnike. Po svom povratku iz Haga, Šešelj je odlučio da ponovo ojača nasilje, fizičko i psihičko, kao obrazac dobrog, moralnog i društveno prihvatljivog ponašanja.  Prvu stvar koju je uradio bila je ta da zapali zastavu Hrvatske ispred Palate pravde. Ovim je poslao istovremeno dve  poruke: o neodustajanju od projekta Velike Srbije, sa tezom o Hrvatskoj kao ustaškoj državi, i izazov državnim organima jer je ovaj čin krivično delo prema srpskom zakonu.

Nedostatak bilo kakve reakcije od strane srpskih državnih organa, koji su poslovično slabi prema jakima, samo je ohrabrilo ne samo ovakve pojave, već i ideje, dajući im pravo na dominaciju u srpskom društvu. Prag ne-pristojnosti ovim činom je takođe pomeren, jer je još jednom potvrđeno da je društveno prihvatljivo, moralno i dobro kršenje zakona i to aktom paljenja simbola čitavog jednog naroda i društva. Ipak, glupost nacionalista poput Šešelja je u tome da, parfrazirajući poslanika hrvatskog sabora Vučetića, koji je nedavno nazvao hrvatske nacionaliste glupima i budalama, nisu svesni da je ideja o srpskoj naciji ostvarena u državi Srbiji. Nepoštovanje njenih zakona je rušenje te države, pa samim tim i ideje o srpskoj naciji. Drugim rečima, nacionalisti su izdajnici svoje nacije.

Svoju fascinaciju vatrom i sklonost ka paljenju, nacionalisti su oduvek otvoreno pokazivali, poput bakljada u nacističkoj Nemačkoj ili paljenjem sela po Bosni, Hrvatskoj ili Kosovu. Ipak, u poslednjih nekoliko meseci srpski nacionalisti su krenuli sa novim performansima. Nedavne bakljade po krovovima Beograda, nadovezale su se na bakljadu u Herceg Novom od prošle godine. Ovi performansi su praćeni bukom, u Crnoj Gori, izvođenjem pesama ratnih pokliča i zakletvama na osvetu za Kosovo, a u Beogradu skandiranjem sa razglasa Đilasu, jednom od vođa srpske opozicije, kao lopovu. Međutim, kad je „goreo“ Herceg Novi, lideri beogradske opozicije su sa simpatijama posmatrali ovo „buđenje naroda“ neshvatajući da će uskoro da se pojavi i na njihovim vratima čija je najava bilo postavljanje tenka ispred stadiona Crvene zvezde. Nedugo potom, usvajanje zakonskog akta koji reguliše status verskih zajednica u Crnoj Gori, bio je povod da nacionalistički opozicionari krenu u odbranu Kosova i svetinja skandirajući „Milo lopove“ i „Vučić i Milo braća“. A kad su huligani pokušali da zapale crnogorsku zastavu u Knez Mihajlovoj ulici, neskriveno su imali razumevanja za taj čin „opravdano nezadovoljnog i poniženog naroda“, šta više Đilas je prvi predmetni zakon nazvao sramnim, prizivajući nasilje protiv legalnih i legitimnih akata.

U nedelju se dogodio incident kada su neidentifikovana lica, puštala sa razglasa parole protiv Đilasa u blizini stana u kom žive njegova maloletna deca. Da li su ovi huligani znali da su deca tu, da mogu biti potresena, apsolutno je nebitno, bitno je da su deca bila izložena psihičkom nasilju i da su doživela traumu. Prethodnih meseci su i deca Vučića bila na udaru raznoraznih likova, najčešće po društvenim mrežama, sigurno je i to izraz psihičkog nasilja sa traumatičnim posledicama. Ovi slučajevi su dokaz  da su građanke i građani Srbije, uključujući i političare bez obzira na orijentaciju, taoci ne-pristojnosti koju su u srpsko društvo uneli nacionalisti još devedesetih godina prošlog veka, a iznad svih Šešelj. U ovakvoj situaciji apsolutno je nebitno da li je Vučić dugo godina bio jedan od najbližih saradnika Šešelja, niti je bitno da li je Đilas milione stekao za vreme Miloševića ili Tadića. Njihova deca, kao i sva druga deca u Srbiji su žrtve ponašanja i javnog govora koji su u drugim društvima poput italijanskog, nemačkog, pa i crnogorskog, neprihvatljivi, a samim tim podložni prekršajnim i krivičnim sankcijama.

*Zabranjeno je kopiranje i korišćenje objavljenog sadržaja bez saglasnosti redakcije portala Aktuelno.me i autora teksta