piše: Marko Vešović
Živim kao što sam, kada sam bio đak, čitao mrzak ili šupalj tekst: dijagonalno. Danas je bilo liječak drukčije.
Svaki put s melanholijom prolazim pored gimnazije koja se zvanično zvala, po narodnom heroju, Pero Kosorić, a nezvanično Kaubojska, gdje sam od 1971. do 1977. godine bio profesor. Nekad poželim da uđem, ali lako odustanem: šta imaš ulaziti kad tamo više nema niko tebi poznat?
Ipak sam ušao, valjda sam htio da me boli ono minulo, a to zna biti krasan bol. Jer i tamo ima negdašnje Ivane. Jednom me Gordana zovnula telefonom da je donesem u školu. Htjela da kolegicama pokaže našu dožudnicu, našu sreću čekanu deset godina. Ja zboravio da joj obučem pelene s plastičnim gaćicama i donio je u školu svu upišanu. Smijale su Gordanine kolegice. Smijao sam se, šta ću, i ja.
U učionicama, jer u zbornici nije bilo nikoga, nafatao sam svoje četiri bivše kolegice. S Adilom i Azrom pričao sam oko sat vremena, a kad sam krenuo kući, bilo mi je pomalo kao da sam primio infuziju.Jer u tim ženama još živi ono što je prošlo dvostruko – jer je moralo proći, i jer je uništen svijet gdje se zbivalo.
Ne znam kako se zove ovo današnje. Znam da život nije, i da mu je jedina dužnost prolaziti, drugu svrhu nema, a znam da je istinsko taman koliko je i BiH istinska država. Svi su pristali ne samo da žive laž nego se i prave da nije. Bez mene! – da se izrazim pokeraškim riječima mog bivšeg učenika Izudina Čohadžića Čize.
Adili i Azri ispričao sam što sam čuo u Tuzli dok sam tamo predavao na Filozofskom. Taj posao sam ostavio kad mi je Tuzla postala predaleka. Drukčije bi bilo da imam auto. Ali, još u mladosti, zauvijek sam odlučio da umrem kao nevozač: jedva sam ostajao živ i na dvije noge, a kamoli na četiri točka. U razdrndanom autobusu, tri sata do tamo, tri natrag, i nisam jednom pomislio da ću, u onoj vrućini i sparini, umrijeti od srca.
Meša Selimović bio profesor u tuzlanskoj gimnaziji i volio da zbija šale sa učenicima. I došao prvi april. ”Hajdemo mi njega zeznuti”, rekao je odlikaš Kadić. Nije sigurno da se zvao Kadić, ali jeste bio odlikaš. Ulazi Meša i Kadić mu veli: ”Zvao vas je direktor!”
Meša ode kod direktora: bezbeli ga nije zvao. Meša se vrati u razred i razgalami se: ”Nećeš se vi sprdati sa profesorom”. I opet izleti vani. Opet ode kod direktora. I vrati se sa formularom iz kojeg pročita odluku da se Kadić isključuje iz škole zbog uvrede profesora.
“Odnesi to direktoru da potpiše”. Dečko plače, ali odnese formular. Đaci mole profesora, suzi poneki: nije htio, profesore, da vas uvrijedi nego da se našali. Dečko se vraća s formularom. “Je li potpisao?” ”Jeste”. Meša uzme formular, potpisuje ga, a onda kaže: “Ovo je prvi april, mišu mali!” I podere formular. Đaci se smiju. Prije minut su plakali.
I evo događaj koji sam zaboravio, a zapisao sam ga kako ga je Azra ispričala. Dao Marko đacima kontrolni i saopštio im rezultate, a zaboravio da ocjene unese u dnevnik. Potom kontrolne izgubio i đacima priznao da ih je izgubio, zato će svakome upisati koliko kaže da je dobio. I đaci mu govorili: neko tri, neko četiri, neko jedan. Onda Marko nađe kontrolne i ocjene u njima upisane uporedi sa onim koje su mu đaci diktirali: ni jedan nije slagao. A mi smo govorili: svi bi oni svakome od nas slagali, samo Marku nisu mogli.
Znam bar jedan razlog zašto nisu: pomalo su me žalili svi. Žalili me što sam pao u njihove šape, mada to nisam ničim zaslužio. Žalili me što stradam na pravdi boga. Jer tu gimnaziju su zasluženo zvali Kaubojskom. Ali nepovrat sve pozlati, kaže Mihailo Lalić, stoga danas ima sjetne poezije čak i u tome što su mnogi moji đaci bili nevaljalci. Hotimični i namjerni. Iz principa. Biti nevaljalac za njih je bilo pitanje časti, kao da su se zdušno trudili da zao glas gimnazije opravdaju. Bilo im je žao što moraju biti nevaljalci i prema meni – zato ponekad “Marku nisu slagati mogli”.
Zaustavlja me na ulici, prije neki dan,čovjek čije mi je lice odnekud poznato. Veli da sam mu bio profesor u gimnaziji. “Ti si onaj muzičar?”– lupim iz malog mozga, I drago mi što sam ga se sjetio nakon tolikog vremena: nisam baš sve zaboravio, i valjda sam se pomnije zagledao u đake kojim nije bilo dosta što su ljudi nego su htjeli biti i muzičari, čak im je, rekao bih, to što su muzičari bilo najvažniji dokaz da su ljudi. I njemu bješe drago što sam ga pamtim baš kao muzičara.
Zove se Damir Starčević. Živi u Italiji, gdje je otišao prije rata. Kao đak nosio je kosu do plećki zbog koje je najuren iz II razreda Prve gimnazije. Predavao mu njaki profa koji ga je, zbog kose, redovno izbacivao sa časa sve dok se neopravdanih nije skupilo dovoljno da glazbenika šutnu iz škole, nakon čega se, šta će, upisao u Petu gimnaziju. Nekad se pitam: šta je gore? Ovo danas kad đaci ne šljive profesore ni dva posto, ili ono prije kad su profesori iživljavali na đacima kako im prahne?
Damir je išao u zloglasno IV3 odjeljenje, i svoje drugove je gledao šutke i s visine kao da je od njih mnogo stariji. U razredu, gdje je dreka bila glavna potvrda da te ima, zamislite učenika koji se izražava samo šutnjom i gledanjem! Bila bi zaista nepravda da sam da zaboravio momka od koga me nije snašao nikakav belaj, a takvi su se, u tome odjeljenju, mogli, vjerujem, izbrojati na prste jedne ruke. Od te paščadi sam pobjegao.
To sam im kazao na završetku prvog polugodišta: oprostio sam se s njima kao da je kraj godine i kraj njihovog školovanja. “Ja vam”, rekao sam “više neću predavati”. Pitaju: zašto? “Zato što me mrzite. Mada vam nikad nikakvo dobro nisam učinio”. Nekolicina su se nasmijali, jer su od mene upamtili sličnu priču o svrgnutom Ali-paši Rizvanbegoviću.
Na Nastavničkom vijeću rekao sam: ako nećete da završim u Jagomiru – čuvena sarajevska ludnica – dajte drugom profesoru da IV3 odjeljenju predaje esha i da im bude razrednik. I Nastavničko odluči da im za profesora pošalje Slobodana Terzića. Propištalo je iz njih majčino mlijeko. Nije prošlo dvadesetak dana, došla razredna delegacija: “Profesore, vratite se. Bićemo ko baje!” Odrečno klimam glavom, čak sam čvrsto stisnuo usta, jer, ako bilo šta kažem, znam da će to biti u njihovu korist, a na moje zlo istinsko.
Jedan detalj još pamtim. Slobo im zada da nauče napamet Kadinjaču, ratnu poemu Slavka Vukosavljevića, dugu kao Veliki post. Oni znaju da je ne smiju ne naučiti. Nije bilo kod Slobe kao kod mene: prozovem Čohadžić Izudina Čizu da odgovara, a dotični, koji u zadnjoj klupi igra poker, vikne: “Bez mene!” Nije mi bilo mrsko kad igraju poker,jer je važio pakt o nenapadanju. Ne diram ja njih, ne diraju oni mene, manje je vike u razredu.
A Sloba su se bojali ko zmije. Ali kad bi mu ko od učenika izrecitovao Kadinjaču, veli mu: ”Ti si zbilja kreten! Nema toga ko bi mene naterao da napamet nabubam tako glupu pesmu!” Slobo je bio duhovit.
Ali da jesu bili paščad – samo je pola istine. Drugu polovinu saznao sam kad su otišli na dalje školovanje i u život. To odjeljenje je najveće iznenađenje koje sam kao gimnazijski profesor doživio: ti jalijaši – među koje, govorio sam, treba ići s korbačem za pse – ispali su odlični ljudi. Svi do jednog. Ne znam da je iko ostao gad – namjerni gad, doduše – kakav je bio u gimnaziji, zato mi je vazda bilo milo kad bih koga od njih sreo na ulici ili u kafani. Još se s njima viđam na ulici.
Čak više ne mogu da se sjetim grozota koje su mi kao profesoru i razredniku priređivali. Znam da jesu, htjeli su nek se zna da se Peta gimnazija opravdano zove kaubojskom, ali to dokazni materijal iz mog sjećanja ne potvrđuje. Preživjeli su jedino humor i lirika.
Prozovem Čohadžić Izudina Čizu da odgovara, i izvedem ga na tablu da mu ne šapću. Potom zvoni. “Nastavićemo”, velim, i odem u zbornicu. Na polovini odmora, ulazi Čiza i kaže: “Ovo ste, Veša, zaboravili u razredu”. Nije mi bilo mrsko što me ne zove profesore.
A jesam bio zaboravan, svašta sam ostavljao na katedri, a učenice i učenici donosili u zbornicu i stavljali preda me na sto uz smiješak koji je govorio da sam im drag zato to sam blećak. Valjda i zato “nisu mogli slagati Marku”.
Čiza je polagano, ceremonijalno, vadio svu sadržinu mojih džepova, čak novčanik iz unutrašnjeg džepa: dok sam ga ispitivao, temeljito me izdžepario, u Sarjevu kažu ljepše: izbunario. Novčanik zovu žaba. Ljeba ti, pitam ga, kako mi maznu novčanik? S kažiprstom na ustima i zavjereničkim smiješkom, polusklopljenih očiju Čiza kaže: “Pssst! To je tajna!”
P.S.
“Napisaćete o nama dijagonalno” (naiskosok), rekao je Josif Brodski u jednoj pjesmi posvećenoj Ani Ahmatovoj koja je, koliko je mogla, štitila Josifovu generaciju, čak su ih iza njene smrti prozvali “siročad Ahamatove”. Pa se mislim: dok mognem o onom što sam od drugih čuo ili što mi se dešavalo pisati makar dijagonalno, sa mnom će biti sve u redu.