za aktuelno.me
piše: Željko Vukmirović
Jedna od mogućih priča o srpskom pravoslavlju u Crnoj Gori mogla bi da završi u definiciji – rasprodato.
Poslije je sve lako. I protesti i šetnje i litije i molebni. I stavovi i saopštenja. I “spontane građanske” akcije, kao naročite kreacije. “Samo kreči”. A i sve ostale provokacije, manipulacije i kalkulacije.
Pa je li obrok u “Kristalu” ili tajna večera u krugu familije na Cetinju, sasvim je svejedno.
Epilog je zadnji dio leđa. I zadovoljenje u te svrhe. U svakoj od tih varijanti. Koordinacija pokreta je preslišano gradivo. Sve se zna. Kao bubalice, napamet. Od riječi do riječi. Ko jebe suštinu. A i istinu. Jer, sve crnogorske svetinje su valjda srpske, nisu tamo nečije, nisu pale s neba, nisu to Srbi tek tako prisvojili, niti to tek tako svojataju, zna se čije su, crnogorske nisu sigurno.
Uostalom, ti Crnogorci i ne postoje, samo nešto izmišljaju.
Valjda Srbi znaju bolje, samo je nešto sa tom registracijom sporno, ali to će da se sredi, nema tu problema…Još samo da se pojavi neki lik iz crnogorskih pravosudnih “organa” koji će to da finišira, ne dvoumeći se oko svog angažmana, sa – “završeno ti je to”.
A siroti crnogorski konobar, rodom iz Jagodine, sa pregršt tanjira po rukama, dok mu kapi znoja hladnom cirkom nagrizaju leđa, snishodljivo pita pred tom srpskom pravoslavnom trpezom:
“Ko je rekao kolenice?”