Marko Vešović DONJOMORAČKI PRDONJA: Društveno korisni Amfi

za aktuelno.me

piše: Marko Vešović

O Amfiju sam ponešto ranije pisao i zaboravio. Ovo će vas, vjerujem,  zanimati.

Kad se pogleda šta su sve srpski popovi činjeli od Slobova dolaska, jedno je nesporno: sve što su komunisti četrdeset i kusur godina o njima govorili – bilo je živa istina. Jer su ih znali u kost: u ratu su se uvjerili kakav je to mrak. Koji se potvrđivao blistavim zločinima: sjetimo se popa Đujića, kninskog koljača Hrvata i partizanskih porodica.Ne zaboravimo ni vladiku Nikolaja, antisemitu odlikovanog Hitlerovim Gvozdenim krstom – dovoljno da ga Srbi proizvedu u sveca. Tu je i crnogorski mitropolit Joanikije, veliki jaran Pircija Birolija, odlična preporuka da i njega promaknu u sveca. Te ako je suditi po bezakonjima što ih je dosad počinio, i pop Rile je zavro da zaradi titulu sveca.

2. Amfi je na ulicu izveo mladež da brani Kosovo i usput se vježba u mržnji: »Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji». Da se vježba u prepisanoj mržnji! Opet proradila resavska škola. Misle da mogu opet prepisivati zadaće od Beograđana. Ta parola, u kojoj asonanca («kolji»-«postoji») poetizuje klanje, estetizira divljaštvo, zrcalo je sjutrašnjice kakva Crnu Goru čeka, iza prve okuke, ako ostane u srpskom zagrljaju: Srbija će nas raniti lebom, jer bez nje bismo krepali od gladi, i opskrbljivati nas mržnjama i ljubavima. Kao ‘92. godine: crnogorski pravoslavci gledali su Tv i čitali novine kako bi od Beograda doznali koga tog dana treba da mrze. I mrzjeli su, prvo «bečke konjušare», pa «ustaše», pa «balije», a danas «Šiptare» – opet je proradila resavska škola mržnje čiji je ravnatelj Amfi, kao i juče.

3. Desimir Tošić je povodom proslave prvog srpskog ustanka rekao: «Ja mislim da Srpska pravoslavna crkva nikada za poslednjih 200 godina nije bila toliko reakcionarna kao što je danas»: ono što je na proslavi prvog srpskog ustanka “govorio vladika Atanasije toliko je sramotno da svaki Srbin pravoslavac treba da se postidi“, jer “pravoslavlje ovakvih naših vladika uvelo je osvetoljubivost kao prvu metodu i to je ono što je najstrašnije. Religije treba da mire čak i one koji su nepomirljivi, a mi ovde imamo crkvu, odnosno izvesne velikodostojnike, kao glavne provokatore sukoba“. Dodaje da je glavni krivac “Njegova svetost patrijarh Pavle, pošto je on lično duboko konzervativan, da ne kažem reakcionaran».

Oberpop Paja konzervativan? Ne mogu verovati. On, koji je pohod JNA na Hrvatsku definisao kao odbrambeni rat: “Zlo uvek napada i dobro uvek mora da se brani. Kain uvek gleda da ubije Avelja, i Avelj mora da se brani. Odbrana, dakle, od nasilja zlih, odbrana svog života od zločinaca, života i mira svojih bližnjih, granice su koje označavaju pravedni rat“ – zar on reakcionaran? Paja je postmodernist: prepisao je  Hitlera koji je okupirao Čehoslovačku da zaštiti sudetske Njemce.

Slobo se obilato koristio popovskim uslugama, ali ih je prezirao: «Onaj Irenej Bulović, ono je najveća od svih popovskih budala!» Nek ne misle da, osim službe Voždu, imaju drugu svrhu. Stoga su, kad je «srpski Homeini« iz Požarevca izručen Hagu, mantije su odahnule: ode onaj koji ih je bezočno iskorištavao a tretirao ih kao pse. Kako je jenjao zort koji im je ugnao Sloba, bivali su sve bahatiji, bezobzirniji, bezobrazniji.

Predsjednika crnogorske skupštine Ranka Krivokapića, u pismu koje ide u najveličajnije spomenike svetosavskog bezumlja i besramlja, Amfi je pozvao na informativni razgovor, dodajući da je Mitropolija Crnogosko-primorska «kičmeni stub duhovnosti, kulture i državnosti Crne Gore», mada je i bogu i narodu znano da je, otkako je Afmijevo prkno na tronu Svetog Petra, narečena mitropolija postala stub četničko-fašističke duhovnosti koja koljače i kvislinge proizvodi u svece i  stub četničko-rasističke državnosti čiji zagovornici glasačima obećavaju Crnu Goru sa jednom vjerom –  svetosavljem,  i jednim narodom –  Srbima. Zgrožen što je Krivokapić u Skupštini primio vladiku Mihaila, Amfi pita: «U ime koga i u ime čega dozvoljavate sebi  da tako besprizorno ponižavate Crnu Goru?» Očito, ne zna da nijesmo u 1992. godini i da Risto Sotona više nije isto što i Crna Gora,već pastir manjinskog naroda u zemlji gdje postoji duhovnost i kultura i državnost koje u Rašu ne vide proroka Iliju.

I obični srpski popići gorde se srpskim zlikovcima: Jeremije Starovlah, paroh sa Pala, u podgoričkoj Publici rekao je da je «rehabilitacija četničke tradicije dio probuđene srpske svijesti» i da je «dužnost svakog sveštenika da pomaže Karadžiću». Očito, puhnula im je pod krila pobjeda šešeljevaca i «hirotonisanje paravladike Košunice», pa uobrazili da je opet došlo njihovih pet minuta.

Ali ne bi trebalo grditi Amfija, jer niko više od njega nije učinio za Nezavisnu. Niko. Trebalo bi mu dići spomenik pored kralj-Nikolinog. Otkad je taj nacist uzurpirao vladičanski tron, svojski se trudi da nesrbima dočara kakve ih gurabije čekaju ako se Crna Gora ne iščupa iz zagrljaja srpske anakonde. Čim Risto Sotona, ili koji od njegovih posilnijeh, načini kakav zvek,  kao da su mi ubrizgali trista kubika optimizma! Jer obličja i poruganija, kojima se svi oni zorili budila su u ljudima independističku energiju, zato bi Amfiju i njegovoj bratiji, kad javno blebeću, bleje, pleskaju, tenezgaju, trtljaju i baljezgaju, crnogorski mediji trebalo da što ljubeznije izađu ususret.

Ima još jedan razlog zašto ne bi trebalo da rezilim Amfija: spasio me! Htio sam se uključiti u bitku za vaskrs Dušanovog carstva i nije isključeno da bih sada sa Šešeljem jeo govna, ali kad je 1991. na dan osnivanja Udruženja Srba iz BiH u Srbiji, Amfi predložio stvaranje «sjedinjenih srpskih država», što je dočekano ovacijama, ja sam rekao: «Propala stvar», i odustao: nisam htio biti na strani poraženih. Čim je SPC ušla u bitku, znao sam da je na pomolu katastrofa, jer i srpske pudlice znaju da su Dušanova nenadna smrt, propast njegovog casrtva i sve srpske nesreće potom, posljedica anateme koju je vaseljenski patrijarh bacio na Srbe kad su se, osnivanjem patrijaršije, otcijepili od matere carigradske crkve – zato je dinastija Nemanjića izumrla, zato su Srbi na Kosovu dobili po nosu i pali u petvjekovno ropstvo.

Ali jesam pokušao poduzeti nešto protiv neizbježnog poraza i po Nikoli Koljeviću poslao pismo Slobi: «Dragi plemeniče, ako onoga patrijarha Pavla i njegovu tevabiju što su ‘posrljali ko prase u surutku’, kako bi rekao Kočićev Dadvid, da obnove Dušanovo Carstvo koje je zbog njih i propalo, ne budeš držao sto milja daleko od Memoranduma, opet ćeš izgubiti Kosovsku bitku. Ne slušaj Amfija koji buduću srpsku pobjedu obrazlaže ovako:  ‘Kosovo je pamćenje srpskog naroda’, dok ‘Šiptarima je zbrisano svo korenje u Albaniji a ovde ga nisu ni imali’. Ukratko: ‘to je narod koji je biološki narastao a nema korenje’. Ne slušaj ga, jer, ako vam ta kipra bude solila pamet, desiće se brzije dana da Albancima ostane Kosovo, a Srbima pamćenje.» Slobo je rekao: «Ko je taj Vešović da meni daje savete“, a danas čudi se što gnjije pod zemljom.

P.S. Kipra je seosko pašče koje skita.

*Zabranjeno je kopiranje i korišćenje objavljenog sadržaja bez saglasnosti redakcije portala Aktuelno.me i autora teksta