za aktuelno.me
piše Vlatko Sekulović
Marta 1992. godine, na tzv. Kongresu srpskih intelektualaca, Dobrica Ćosić je ustvrdio „narodi u Bosni ne mogu zajedno da žive, te se moraju podeliti kako bi živeli u miru.“. Mesec dana nakon tog ratnog pokliča počeo je rat za teritorije, praćen nezapamćenim ratnim zločinima koji je kulminirao jula 1995. godine, kada je u Srebrenici počinjen prvi genocid na tlu Evrope posle Holokausta, kako su to utvrdile Ujedinjene nacije.
U Memorijalnom centru Potočari je, do sada, postavljeno 6643 nadgrobnih spomenika, nišana. Neki osporavaju broj žrtava tog zločina, neki osporavaju da se radilo o nenaoružanim muškarcima, neki osporavaju da se radi o genocidu, neki ga opravdavaju nekim drugim žrtvama. Činjenica ostaje da je 6643, do sada, pokopano tela u Potočarima, na tu nepobitnu činjenicu, Milorad Dodik je jednostavno rekao: “Eto, neću”. Neće da prizna koliko je ljudskih bića u Srebrenici ubijeno, tvrdeći da se radi o mitu kao o Kosovskom. Kao da se boj na Kosovu odigrao pred televizijskim kamerama, pred pripadnicima Ujedinjenih nacija, kao da se desio pre samo 24 godine, kao da on sam nije rekao 2007. godine “Ja znam savršeno dobro šta je bilo, bio je genocid u Srebrenici.”.
Danas, Dodik poriče sebe, prihvatajući Ćosićevsku ideologiju, jednostavno briše vekove, istoriju i sve ono što je ljudska civilizacija postigla u prethodnih 600 godina. Kao da su se u Srebrenici 1995. godine, sukobili Murat i Lazar na konjima i u oklopima, a ne Ratko Mladić i njegovi jurišnici naoružani tenkovima, haubicama, kalašnjikovima, bombama i nenaoružani civili. U ovoj poslednjoj Dodikovoj izjavi se otkriva sva bezosećajnost prema drugim ljudskim bićima, a o nedostatku empatije suvišno je pisati. Čak i da dokučimo razloge onih koji osporavaju ovaj zločin, njegovu prirodu i razmere, opet ostaje činjenica da se u Potočarima radi o jednom velikom groblju, o mestu neizmerne tuge, koja, kako to piše Čehov, da se može opredmetiti poplavila bi ceo svet.
Kada se bilo koja normalna osoba nađe na mestu koje je podsetnik ljudske prolaznosti i samim tim vrednosti života, oseti najmanje saosećanje i poniznost, a ne aroganciju i inat. Dodiku nijedno drugo osećanje, razmišljanje ne prolazi kroz glavu već samo inat, uporno, besmisleno, dodikovsko suprotstavljanje sažeto u rečima: “Eto neću”. Neću da priznam da se radi o groblju, ne prihvatam da su tu sahranjeni neki ljudi, neću da priznam da se u Srebrenici dogodio genocid, poručuje Dodik. Brejvik koji je pobio 77 mladih ljudi u Norveškoj i Tarant koji je likvidirao 51 muslimana na Novom Zelandu, takođe u svojim pamfletima ne priznaju da se desio genocid u Srebrenici. Obezvređujući svojim inaćenjem smrt tih ljudi, Bošnjaka ili Muslimana, kako god, Milorad Dodik obezvređuje sam život, ne samo život ljudi druge vere, već i život Srba.
U zemlji u kojoj se smrt i život ne poštuju, ljudi ne žele da žive i zato Bosna i Hercegovina postaje pustoš, teritorija bez ljudi. Zločin u Srebrenici se desio godinu dana nakon što je u samo 100 dana pobijeno preko 800.000 Tutsija od strane onih koji i dan danas tvrde da se takav zločin nije desio, Hutu nacionalista. I u jednom i u drugom slučaju radilo se o zločinima proizišlim iz ideologije mržnje koja u drugom ne vidi ljudsko biće, već bubašvabu, kako su to Hutu nacionalisti govorili za Tutsije.
Danas, Ruanda ima više stanovnika nego što je imala pre genocida nad Tutsima, a Bosna polako, ali sigurno umire. Verovatan odgovor zašto je to tako, leži u tome što je ideologija mržnje i smrti, zasnovana na superiornosti jednog ljudskog bića nad drugim zbog pripadnosti naciji, veri ili rasi u Ruandi u potpunosti prognana iz javnog života, što nije slučaj sa Bosnom. Dok god ljudi doživljavaju da njihovi životi ništa ne vrede, dotle će odlaziti iz Bosne. Problem je u tome što se Dodikov inat i bezosećajnost propagiraju među stanovnicima Bosne, Srbije, Balkana, Evrope i sveta, te razni Brejvici i Taranti nalaze inspiraciju u tome, preteći novim sukobima i zločinima.
Dodik je neko ko svojim izjavama pokazuje da ne poštuje život drugih ljudi, a stavove menja shodno oportunizmu i vlastoljublju. Ako se sutra promene okolnosti, biće prvi koji će reći da se u Srebrenici desio genocid, samo ako Putin to kaže iz bilo kog razloga, npr. zato što ga je Tramp to zamolio kako bi popravili odnose sa Turskom ili Saudijskom Arabijom ili zato što je najveći spomenik Holokaustu, Jad Vašem, posledica u suštini istog zla, nedostatka empatije prema drugim ljudima, pa ga neki Jichak Rabin ili Eli Vizel podsete na to. Gojko Nikoliš, Srbin i narodni heroj, pred ratove devedesetih godina prošlog veka podsetio je Srbe, da je na njima, kao žrtvama genocida, posebna odgovornost da sačuvaju sve narode na prostoru Hrvatske i Bosne, od novog genocida, posebno onog koji bi oni počinili nad drugima. U etici Nikoliša može se prepoznati Marko Miljanov i njegovo čojstvo.
Oni Crnogorci i Crnogorke, antifašisti, koji su digli ustanak 13. jula 1941. godine, branili bi Srebreničane 11. jula 1995. godine. U tom smislu su ova dva događaja u vrednosnoj vezi, te ako se jedan obeležava, onda bi se na dostojan način morao obeležiti i drugi, ne iz inata, već iz čovekoljublja.