ALEKSANDAR SEKULOVIĆ: Nekoliko opservacija o izborima u Crnoj Gori

piše: Aleksandar Sekulović

U političkoj teoriji postoji saglasnost da smenjivanje partija na vlasti, alternacija, predstavlja samu srž parlamentarne demokratije, a ukoliko se dogodi da se prenos vlasti obavi mirno i bez ozbiljnijih problema onda je to znak da je parlamentarna demokratija u potpunosti afirmisana. Osnovni uslov da se alternacija događa kao standardan, normalan čin jeste da su politički akteri saglasni o temeljnim postulatima društva, tj. da smena vlasti nema prevratnički karakter.

Polazeći od ovih principa moglo bi se reći da nedavni izbori u Crnoj Gori predstavljaju pozitivan politički događaj. Pre svega, velika izlaznost građana i glasanje koje je proteklo u miru i bez incidenata pokazuju da je Crna Gora, upravo za vreme vladavine Demokratske partije socijalista i Đukanovića, daleko odmakla na putu dostizanja demokratske zrelosti.

Vrlo pozitivan efekat ovih izbora je i u tome što se pokazalo da su glavne parole opozicije protiv vlasti bile, u najvećem delu, obične propagandne konstrukcije. Potsetimo samo da je glavna teza Demokratskog fronta, kao i Demokrata i URE, zbog čega ove dve poslednje nisu učestvovale u radu parlamenta, bila ta da prethodni izbori nisu bili slobodni, da su bili nepošteni i da je DPS falsifikovala izbornu volju građana. Sada, kada je opozicija pobedila na izborima, niko iz opozicije nije ni jednu reč rekao o tome da DPS falsifikuje izbore, iako su i ovi izbori održani pod istim uslovima i na isti način kao i prethodni. Isto stoji stvar i sa pričom o „diktaturi“, o „privatnoj državi“ Đukanovića, o totalitarnoj vlasti DPS i sličnim floskulama. Jer, postavlja se prosto pitanje kakva je to „diktatura“ koja organizuje slobodne i demokratske izbore i kakav je to „diktator“ koji odmah priznaje pobedu opozicije i garantuje mirnu predaju vlasti?

Konačno, alternacija na vlasti je pozitivna kako za opoziciju, koja dobija priliku da sazna šta znači društvena i politička odgovornost, tako i za vladajuću partiju, naročito ako se ona oslanjala samo na popularnost svoga lidera.

Ova načelna zapažanja o smeni partija na vlasti važe samo u slučaju kada je alternacija rezultat normalnih razvojnih tokova određenog društva, odnosno kada nije izazvana i realizovana pod uticajem i pritiskom spoljnih faktora. Iskustvo pokazuje da sve spolja nametnute alternacije, osim što su vrlo dramatične, razaraju društveno tkivo i donose višedecenijsku dekadenciju u političkom, ekonomskom i civilizacijskom pogledu. Sa tog stanovišta može se reći da alternacija u Crnoj Gori nije rezultat autentičnog društvenog razvoja, da je nametnuta i da su na nju presudno uticali brojni spoljašnji faktori, usled čega ona predstavlja jednu negativnu činjenicu koja može imati različite štetne efekte.

Najvažniji eksterni faktor koji je uticao na rezultat izbora bila je Srpska pravoslavna crkva. Ona je do te mere odlučujuće uticala na opredeljenje birača da su pojedini komentatori izborni rezultat definisali kao pobedu Amfilohija i SPC. Ovakvo angažovanje crkve predstavlja potpunu novost u modernoj parlamentarnoj praksi, iako je tačno da sve crkve nastoje da ostvare izvestan uticaj na politiku, naročito preko demohrišćanskih partija. Međutim, za razliku od demohrišćanskih partija u Zapadnoj Evropi koje su politički nezavisne i samostalno definišu svoju politiku polazeći od etičkih hrišćanskih vrednosti, u Crnoj Gori je koalicija Za budućnost Crne Gore stvorena i rukovođena od strane crkve radi realizacije njenih ovozemaljskih ekonomskih i političkih interesa. Reč je, dakle, o operativnoj klerikalnoj organizaciji, o instituciji identičnoj sa drugim crkvenim organizacijama, kao što su škole, fakulteti, zadužbine, turistička organizacija Dobročinstvo, radio Svetigora i sl. O strogoj hijerarhijskoj potčinjenosti ove Koalicije crkvenom starešinstvu ubedljivo govori snimak na kome se vidi vođa Koalicije Zdravko Krivokapić, inače profesor Univerziteta i čovek od preko 60 godina, kako se ponizno klanja i ljubi ruku jednom mladom svešteniku koji verovatno nema ni 30 godina. A njegova prva izjava posle izbora, u kojoj je rekao da će izgubiti svako „ko krene protiv Boga i Svetog Vasilija Ostroškog“, kao i njegov odlazak na referisanje Amfilohiju, predstavljaju primer religioznog fanatizma potpuno neprimerenog modernom političkom životu.

Drugi eksterni faktor koji je doprineo alternaciji u Crnoj Gori jeste direktna intervencija zvaničnih organa Republike Srbije, pre svega finansijska, ali i politika, ekonomska i kulturna. Srbija je uložila nekoliko miliona evra u političko organizovanje opozicije, u privlačenje neodlučnih birača i u etnički inžinjering. A izjave najviših zvaničnika Srbije, vrlo često u pretećem tonu, stvarale su atmosferu straha u Crnoj Gori i zabrinutosti šta će se dogoditi ako opozicija ne pobedi. Kada se sve to ima u vidu, onda izjava premijerke Ane Brnabić da se Srbija uopšte nije mešala u izborni proes u Crnoj Gori predstavlja vrhunski cinizam kakav odavno nije viđen u politici.

Združeno i energično delovanje Srpske pravoslavne crkve i državnog vrha Srbije uspelo je da potpuno deformiše smisao izbornog izjašnjavanja građana Crne Gore. Umesto izjašnjavanja o važnim političkim i ekonomskim pitanjima izbori su pretvoreni u referendumsko izjašnjavanje o religijskoj i etničkoj pripadnosti tako da se pobeda opozicije može tumačiti i kao osporavanje državnog i etničkog identiteta Crne Gore. To što su tri pobedničke koalicije potpisale sporazum da neće menjati spoljnu politiku, državne simbole i diplomatske odnose sa Kosovom, a to su tri pitanja koja su bila i trn u oku glavne opozicione partije Demokratskog fronta, nije rezultat njihove iskrene privrženosti tim vrednostima već prethodne nagodbe Vučića i crnogorske opozicije sa zapadnim ambasadama u Podgorici i predstavnicima EU zaduženim za Zapadni Balkan.

U ovom „udruženom poduhvatu“ protiv Crne Gore učestvovao je i skoro celokupni srpski nacionalni korpus iz Srbije, Bosne i Kosova, a to je treći negativan faktor eksternog uticaja. U tome su prednjačili beogradski tabloidi, elektronski i štampani, kao i društvene mreže, koji su poveli totalni medijski rat sa obiljem lažnih vesti, proizvoljnih konstrukcija, montiranih fotografija i svake druge vrste beskrupuloznih manipulacija („Đukanović sprema pokolj Srba u Crnoj Gori“, „Đukanović poziva mafiju da ubije Vučića“ i sl). Njihov pritisak bio je toliko jak da su mu, pri kraju kampanje, podlegli i neki nezavisni mediji kao što su Danas i Televizija N1. Međutim, tabloidi i društvene mreže bili su samo „ovnovska glava“ iza koje su nastupale horde ekstremno desničarskih huligana tipa Obraza, Zavetnika, Janičara i drugih, zatim skoro sve partije srpske opozicije i klero-nacionalistički intelektualci poput onog istoričara Rakovića koji je na sam dan izbora objavio u Politici svoje „saznanje“ da će Milo Đukanović izvršiti državni udar!

Ono što predstavlja najnegativnije iznenađenje jeste činjenica da su mnogi nezavisni intelektualci u Srbiji, građanske pa čak i levičarske orijentacije, saučesnički ćutali na ovu prljavu propagandu, ili su joj čak davali svoj „teorijski“ doprinos. Deo njih je naseo na priču Demokratskog fronta o kriminalu i korupciji u Crnoj Gori, deo njih je još uvek živeo u raljama svog disidentskog antikomunizma i želeo da padne „poslednji komunistički diktator“, a deo njih je smatrao da je krajnje vreme da se i u Crnoj Gori ostvari alternacija na vlasti, makar i uz korišćenje najnečasnijih sredstava. Naravno, bilo je tu i naivnog političkog diletantizma kao kada profesor Ognjen Radonjić tvrdi da se Srbija mešala u ove izbore ali u korist vladajuće nomenklature!

Ova distorzija u proceni aktuelnog društvenog trenutka posledica je neshvatanja uloge velikosrpskog nacionalizma u srpskom društvu, neshvatanja da je srpski nacionalizam, kako je govorio Slobodan Jovanović „jedina tradicija…, čvrsta i stamena, jer negovana vekovima“, što će reći da je to snaga koja, udružena sa pravoslavljem u klero-nacionalizam, ima hegemonu ulogu u kolektivnoj svesti i presudno određuje karakter društva. Radi se o neshvatanju da izbori u Crnoj Gori nisu bili nego dnevno-političko nadmudrivanje, već se radilo o pitanju od vitalnog interesa za srpski narod, onako kako taj interes shvata bolesni velikosrpski klero-nacionalizam, da se pod dominaciju Srbije vrati Crna Gora nakon što je Kosovo definitivno izgubljeno. Jedina brana toj velikosrpskoj ambiciji bila je Demokratska partija socijalista sa svojim saveznicima, pa reći da je upravo njoj pružana podrška od vlasti iz Srbije znači potpuni razlaz sa elementarnom logikom.

Da će ovi izbori i pobeda opozicije ostati upamćeni po velikoj moralnoj mrlji najbolje pokazuje ono što se dogodilo sa hrvatskom nacionalnom manjinom. Radi se o tome da je opoziciji u Crnoj Gori i svima onima koji su kumovali njenoj pobedi, bilo unapred jasno da oni u fer i korektnoj utakmici ne mogu nikada da pobede Demokratsku partiju socijalista. Čak i uz neviđenu hajku protiv Crne Gore opozicija je jedva došla do 40 poslaničkih mesta, što znači da nije pobedila na izborima. Za pobedu bilo je neophodno da ono jedno poslaničko mesto, koje je držala hrvatska nacionalna manjina i čiji je poslanik u dosadašnjem sazivu bio pouzdan deo vladajuće koalicije, dospe u ruke opozicije. To je urađeno tako što je maleno biračko telo hrvatske manjine pocepano na dve političke partije od kojih ni jedna nije uspela da ostvari potreban cenzus i osvoji poslaničko mesto koje joj po zakonu pripada, pa je to mesto automatski pripalo opoziciji. Kako se i zašto to dogodilo, ko stoji iza ove izborne manipulacije, ko je to finansirao i ko je kome šta obećao – sve su to pitanja na koja za sada nema odgovora. Ostaje samo činjenica da je pobeda opozicije ostvarena upravo zahvaljujući ovoj nečasnoj manipulaciji.

Konačno, u negativne eksterne uticaje može se ubrojiti i držanje predstavnika Evropske unije zaduženih za Zapadni Balkan, kao i evropske diplomatije u celini, koji su ćutke posmatrali divljanje velikosrpskog nacionalizma i njegovu akciju za nasilnu promenu vlasti u Crnoj Gori. O razlozima ovog ćutanja i tobožnjeg neutralizma dozvoljeno je praviti različite pretpostavke, od toga da je Crna Gora prepuštena Srbiji u zamenu za Kosovo, do toga da je odobreno da se koriste sva sredstva radi smene vlasti pod uslovom da spoljnopolitički kurs ostane nepromenjen. Činjenica da je opozicija spremno prihvatila da očuva glavna dostignuća omrznute Đukanovićeve vlasti govori o tome da je to samo verbalno obećanje koje će trajati do prve zgodne prilike.

Zapravo, osnovno pitanje na koje treba da odgovore pristalice alternacije na vlasti po svaku cenu jeste da li može politička klasa, koja na vlast dođe uz pomoć nečasnih manipulacija, biti nosilac jedne časne, društveno odgovorne i demokratske vlasti. Ostavljajući po strani klero-nacionaliste, za koje je jasno da to ne mogu biti, postavlja se pitanje može li to biti Dritan Abazović koji, potpuno svestan da govori neistinu, kaže da je i Milo Đukanović odgovoran za Srebrenicu? Može li to biti Aleksa Bečić koji, potpuno svestan da govori neistinu, kaže da parole „Selite se Turci“ pišu pristalice DPS-a?

Nije ovde reč o nekom verbalnom preterivanju koje će brzo nestati, niti je reč o Sartrovim „prljavim rukama“ koje nikako ne mogu ostati čiste kada se čovek bavi politikom; nije reč ni o onoj struji političke sociologije koja tvrdi da su moral i politika dve odvojene društvene kategorije od kojih se svaka ponaša po sopstvenim kanonima; konačno, nije reč ni o zlokobnoj paroli „cilj opravdava sredstvo“ jer su njeni zagovornici spremni da menjaju i ciljeve i sredstva. U pitanju je nešto mnogo ozbiljnije. U pitanju je to što aktuelna politička klasa u Srbiji, a sada i njena filijala u Crnoj Gori, predstavlja najgori izdanak društva koji, i kada bi želeo, ne može da se ponaša drukčije osim nemoralno. To je politička klasa koja je delom autor a delom slepi sledbenik velikosrpskih ratnih ciljeva i zločina i genocida počinjenih u njihovoj realizaciji. To je politička klasa koja veliča ratne zločince i koja besramno tvrdi da su masovne pokolje na Markalama, na Kapiji u Tuzli, u Srebrenici izveli oni koji su bili žrtve. To je politička klasa koja, u neprekinutoj tradiciji velikosrpskog klerikalnog nacionalizma, ima na umu samo državno a ne i društveno pitanje, koju interesuje samo teritorijalno proširenje, odnosno, kako je govorila Olga Popović-Obradović, nju interesuje samo to kolika a ne kakva država će biti Srbija.To je, jednom rečju, politička klasa koja će, radi osvajanja ili ostanka na vlasti, znati da se opotunistički ponaša, ali čija se beskrupulozna priroda neće nikada promeniti.

Šta dalje?

Ako se pođe od osnovane pretpostavke da je ishod izbora u Crnoj Gori posledica big deal-a između i Srbije i Zapada, u čemu je glavnu ulogu imala ekscentrična Trampova administracija opsednuta žudnjom za drugim mandatom i za Nobelovom nagradom, onda nije teško predvideti dalji razvoj događaja u Crnoj Gori. Okosnica ove trgovine, koju će svi akteri spremno demantovati, jeste da Srbija dobija Crnu Goru, stvarno iako ne i formalno, a sa njom i dugo željeni izlaz na more, s tim što će zauzvrat priznati nezavisnost Kosova, ali i to samo stvarno a ne i formalno, tako što se, po nekadašnjem ukrajinskom modelu, neće protiviti njegovom prijemu u Ujedinjene nacije, kako je to uostalom i definisano Vašingtonskim sporazumom.

Dalji strateški planovi srpskog nacionalizma sa Crnom Gorom su sasvim jasni i očigledni i oni se mogu definisati, kako je to Milivoj Bešlin rekao, kao „menjanje krvne slike“ crnogorskog društva. Ostvarivanju tih planova ništa ne stoji na putu jer je crnogorska opozicija, obećanjem da neće menjati spoljnu politiku Crne Gore, dobila odrešene ruke i saglasnost Zapada i Evropske unije da u unutrašnjim pitanjima radi šta god joj je volja. Srpski nacionalizam će to pre svega iskoristiti da nastavi sa identitetskim inženjeringom kako bi na narednom popisu stanovništva broj Srba bio veći od broja Crnogoraca (iako je Vučić skromno postavio cilj na 30%), što bi onda legitimizovalo teritorijalne pretenzije Srbije. Na osnovu toga bi se na budućim izborima ostvarila apsolutna većina koja bi klero-nacionalistima garantovala višedecenijsku vladavinu.

Drugi važan i hitan zadatak jeste likvidacija antifašizma, rehabilitovanje četništva i pretvaranje Crne Gore u četničku državu kao što je to danas Srbija. Na redu je promena naziva ulica i ustanova, devastiranje spomenika borcima NOB-e i podizanje spomenika ratnim zločincima i saradnicima okupatora iz Drugog svetskog rata, kao i vraćanje u javni prostor narativa iz ratova 90-ih godina, negiranje genocida u Srebrenici i veličanje Mladića, Karadžića i drugih haških osuđenika kao srpskih heroja.

Sastavni deo ovog „menjanja krvne slike“ crnogorskog društva biće i pretvaranje Crne Gore u teokratsku državu. Da li će se to izvesti na taj način što će verski vođa biti i šef države, ili tako što će šef države zakletvu polagati verskom vođi, to zavisi isključivo od odluke ekonomski i politički moćne Srpske pravoslavne crkve. Bitno je da za tako nešto nije potrebno menjanje ustava, pa ni odluka dvotrećinske većine, jer nigde ne piše da se verski vođa ne sme kandidovati za predsednika republike, ili da predsednik republike ne sme, pre ili nakon polaganja zakletve u parlamentu, da ode na poklonjenje i zakletvu kod verskog vođe. U svakom slučaju Crnoj Gori predstoji masovno i bespravno građenje verskih objekata po atraktivnim lokacijama i masovna klerikalizacija društva.

Na udaru „srbizacije“ crnogorskog društva naći će se i celokupan obrazovni sistem, naročito udžbenici istorije i jezika.

Što se tiče obećanja o nepromenljivosti spoljne politike, tek je njega lako izigrati. Na primer, priznanje Kosova ne mora da bude povučeno ali se diplomatsko predstavništvo u Prištini može svesti samo na konzularne poslove, a ambasadoru Kosova u Podgorici mogu da budu zatvorena sva vrata tako da ga neće primiti čak ni predsednik neke mesne zajednice. Mogu se izmisliti i razni drugi incidenti i provokacije kako bi se Kosovo nateralo da ono prekine diplomatske odnose. Zbog toga trenutnim trzavicama unutar srpskog nacionalizma oko priznanja Kosova ne treba pridavati veći značaj jer će one vremenom biti prevaziđene.

Slično stoji stvar i sa članstvom u NATO i u EU. Verovatno će tu prevagnuti ekonomska računica kod inače koristoljubivih srpskih nacionalista, ali ako se donese odluka da se to bojkotuje, tehnika bojkota biće vrlo prosta. U javnom prostoru postaće dominantan narativ o „zločinačkoj agresiji“ koju je NATO izvršio protiv „majke Srbije“, množiće se patetične priče i guslarsko lelekanje, a kada kolektivno raspoloženje dostigne potreban nivo biće raspisan referendum čiji se rezultati mogu unapred predvideti. NATO i Evropska unija biće stavljeni pred svršen čin jer se oni, shodno svom demokratskom opredeljenju, ne mogu protiviti „volji naroda“.

Mnoga druga društvena pitanja doživeće radikalnu transformaciju u okviru akcije za menjanje „krvne slike“ crnogorskog društva. Na primer, obećanje da se neće menjati državni simboli spada u red tipičnih „mornarskih obećanja“. Ni zastava ni grb ni himna ne moraju se menjati, ali to ne znači da se oni moraju javno koristiti. Umesto njih na javnim skupovima vijoriće se srpske zastave i izvoditi neka druga svečana pesma za koju već ima mnoštvo kandidata.

Jasno je i to kako će se nova vlast odnositi prema principima pravne države i pravosudnim institucijama, ali nije jasno da li će odmah, željna moći, napraviti haos u njima, ili će izvesno prelazno vreme izigravati „legaliste“. Odgovor na to pitanje ne treba dugo čekati i on zavisi od toga šta će se dogoditi sa sudskim procesom zbog pokušaja državnog udara 2016. godine.

Da zaključimo: Namera velikosrpskog nacionalizma jeste da u Crnoj Gori, koristeći sva raspoloživa sredstva, uspostavi svoju apsolutnu i trajnu vladavinu i izvrši potpunu „srbizaciju“ te „srpske zemlje“, a krajnji ishod toga biće da će sadašnja alternacija na vlasti verovatno biti i poslednja.

Ostaje veliko pitanje kako će se u budućnosti ponašati onaj deo crnogorskog društva koji je veran građanskoj, nezavisnoj i antifašističkoj Crnoj Gori. Nema nikakve sumnje da će srpski nacionalizam, u okviru planske promene demografske strukture, raznim merama potsticati iseljavanje tog dela stanovništva, utoliko pre što je to obrazovaniji i mobilniji deo, te i na taj način menjati krvnu sliku društva i ostvarivati svoju hegemoniju. Sve to od suverenističkih snaga traži smišljen otpor ovim dijaboličnim planovima. U tom pogledu teško je davati savete, ali od svega je najvažnije da se ne poveruje verbalnim izjavama i obećanjima velikosrpskog nacionalizma jer će on, svestan da je najbolja propaganda ona koja tvrdi da nije propaganda, vešto skrivati svoje prave namere i tvrdiće upravo suprotno od onoga što će u praksi raditi.