Nakon statusa Vivijan Pernikaro anesteziologa iz Đenove, u kojem apeluje na ljude da ostanu kod kuće, pojavio se još jedan, Martine Benedeti medicinske sestre u bolnici u Masi, gdje je detaljno opisana agonija kroz koju prolaze medicinski radnici u Italiji.
Vrućina nesvjestica…osjećaj plitkog disanja, kapljice znoja koje padaju s lica, lica koje se topi pod maskom FP3, plastične naočare, vizir, kapa; ogrnuta u zaštitnu košulju dva broja veću jer nemaš svoju, ispod svih tih slojeva je tijelo koje mora da se kreće, mora biti brzo i manevrisati u hitnim slučajevima. “Pacijent je intubiran”,”desaturira”,…nastavljaš da trčiš i znojiš se, spremaš lijek s dva para rukavica koje ti limitiraju normalan pokret ruku. Još se znojiš i još, posle sata koje si proveo tako ostaješ bez daha, ali ne možeš da piješ, ne možeš da se odmoriš, ne možeš da piškiš kada si tako obučen. U svemu tome strepiš da ćeš se zaraziti običnim stvarima koje si ranije radio rutinski, ta anksioznost je u pozadini svega što radiš, u svakoj je misli, akciji koju moraš da obaviš, sebi stalno moraš da ponavljaš da ne smiješ da dodiruješ glavu ako te boli glava od gumice za kosu, ako te svrbi nos, ako ti postane nepodnošljivo da još jednom udahneš ispod maske, ti nastavljaš da dišeš i još i još dok ne završiš svoj posao.
Prilaziš bliže pacijentu, izvodiš sve što treba da bi mu oslobodio disajne puteve od sekreta, jako ste blizu i strah se povećava kada radiš invazivne postupke, ali na kraju pacijent bolje diše, pa i ti počneš lakše da dišeš. Veliko je olakšanje viđeti da se nečiji pritisak stabilizuje, poboljšanje, a ti nastavljaš dalje…Kap po kap znoja, zadihanost, briga i poneka šala s kolegama da biste otjerali strah. Strah koji neprestano lebdi, ali nas ne sprečava da se pojavimo na poslu i nosimo se kako znamo sa Covid19.
U cijeloj toj situaciji na intertnetu viđam video zapise i statuse koji potcijenjuju sve što se dešava, otvorene markete, nove napade na supermarkete i ne mogu da se ne zapitam “zbog koga rizikujem svaki sat svog života?” Svima onima koji još uvek potcijenjuju, koji kažu “mlad sam, neću se razboljeti” moram da kažem da nije tako, svakodnevno ih dodirujem rukama i dođe mi da napravim jedan lijep GIF o reanimacijama koje obavljamo.
Na pitanje “zašto ideš na posao” odgovaram da imam moralnu obavezu prema svim ljudima koji su postali kolateralna šteta tuđe neodgovornosti, i dužnost jer naš zdravstveni sitem u ovom trenutku ne može bez nas.
Na kraju dana duboko udahneš … potražiš neku unutrašnju snagu, pogledaš se u ogledalo i vidiš lice koje ne izgleda kao tvoje jer si umoran i na njemu su tragovi. S tim istim licem moraš kući gde ćeš viđeti svoju porodicu, iscrpljen, s ogromnim teretom odgovornosti na ramenima, i dalje misliš o tome da si bio u direktnom kontaktu s virusom i zbog toga nedeljama unazad izbijegavaš kontakt s članovima porodice, prijateljima, poznanicima, malom decom. Neprekidno osećaš da si izgubio parče života onih koji te okružuju, ostaješ na nogama jer je to tvoja uloga u ovoj krizi i znaš da će ti sutra zvoniti alarm, prekinuće ti snove, a ti ćeš se uznemiren sjetiti da je vreme da se vratiš na teren. Hvala svima koji su mi u ovim teškim danima bili bliski, makar i ako su poslali jednostavnu poruku.
Nisam znala ni da li da je pokažem, ovo je moja najružnija fotografija u istoriji i nisam po estetskim mjerilima društvenih mreža, ali to je realnost”, deo je statusa Marine Benedeti koji je šerovan 38000 puta.
