Ujedinjenje

Piše: Nikola Samardžić

Mapa puta za naredno ujedinjenje Crne Gore i Srbije već je ispisana: NATO, EU, Šengen. Tako je nestala granica između Nemačke i Francuske, zarađuju i troše istu valutu, donose odluke u zajedničkim institucijama. Zadržale su centralne vlade, dok je Nemačka konfederalizovana (16 konstitutivnih država i tri slobodna grada). Razvijene su autonomije gradova i oblasti, budžetiraju sve kulturne posebnosti. Najnoviji pozivi na ujedinjenje koje plasira predsednik Srbije Aleksandar Vučić posredstvom svojih crnogorskih partnera, s podrškom medijske i ruske agenture, nisu samo pokušaji da izazivanjem novih kriza u susedstvu kupuje vreme, pod pritiscima da se pridruži evropskim sankcijama Rusiji. I sam kreatura službi, i zločinačke pseudointelektualne čaršije, Vučić je sazreo u okruženju koje odbija pripadnost evropskoj civilizaciji. Nisu njihove namere da se ujedine Srbija i Crna Gora. Njihove poglede na svet, mentalne domete i granice ispisao je Staljin na Jalti, kad su zapadni saveznici, mireći se sa stanjem stvari u završnim ratnim operacijama, sa i verovanjem, u iznudici, njegovim obećanjima da će čuvati demokratske procedure i norme, prepustili istočnu Evropu sovjetskoj okupaciji. Vučić kupuje vreme ne zbog potrebe da pripremi javno mnenje na suočavanje s prirodom i razmerama Putinovih zločina i genocidnih namera u Ukrajini, on taktizira dok čuva svoj tranzicioni plen i saradnike iz partokratsko-mafijaške koalicije s kojom održava vlast i uživa podzemne prihode. Srbija je u međuvremenu ponovo postala tako regionalna, sporedna, usamljena, da su američki i evropski zvaničnici javno uzdržani pred stvarnošću u kojoj su ceo politički sistem, sva javna kultura, mediji, crkva, akademije, Putinova peta kolona, koja je faktički nevažna, u širem smislu, u meri u kojoj je Srbija nevažna. Izazovi koji su strateški, i suštinski, zapravo počinju na onoj strani njenih granica. Ako je Putin prihvatio obrazac Miloševićeve agresije s početka devedesetih, Vučić, sve očiglednije, primenjuje obrazac Putinove agresije, koju zasad sprovodi bez ljudskih žrtava, uz ogromnu ekonomsku, kulturnu i moralnu štetu, dok huška Dodika u BiH, mafijaši na severu Kosova i deli Crnu Goru kako bi je ne samo pripojio nego i ponizio i obesmislio.

Pozivi na ujedinjenje, za koje se zalažu Vučićevi i Putinovi agenti, pozivi su na sovjetsko, a ne na evropsko ujedinjenje. Vučićevi huligani i vandali, i kum Vučićevog omiljenog opozicionara Dragana Đilasa, iscrtavaju zločinačke Putinove simbole i pozivaju na političke obračune u centru Beograda. Tačka okupljanja Vučićevih i Đilasovih Putinista je statua poslednjeg ruskog cara, koji je neposredan istorijski inspirator holokausta i Putinov preteča, i zbog Putinove namere da uspostavi boljševički carizam, i u žalosnom posrtanju koje traje duže od veka, koje potvrđuje da su Rusija i Srbija bile nespremne, i nesposobne, da se promene. Svest o nepromenljivosti, i uverenje o nepromenljivosti, u osnovi su manipulacija kojima se Crna Gora svodi na svoju podelu i traume iz 1948: ne samo da je tekuća stvarnost tako nova, složenija, bogatija, Vučić i njegovi poltroni, taj misaoni i karakterni jad, odriču pravo svake jedinke da se razvija i napreduje, i da odbacuje greške predaka, time im iskazujući jedino poštovanje koje ima smisla pred imperativom etike odgovornosti.

Naizgled banalan, koncept evropskog jedinstva u osnovi je utilitarno uverenje da političke i ekonomske slobode, u saradnji sa institucijama socijalne pravde, generišu opštu sreću. Politička sloboda smatra za sebe da je najmoralniji i najpravedniji sistem. Sloboda nije samo politički poredak koji uvodi slobodu u najviše dobro. Utilitarizam tvrdi da je ispravna stvar ona koja proizvodi najbolje rezultate. Utilitarizam poziva na maksimiziranje korisnosti. Sreća je ukupan benefit od života. Utilitarizam ukazuje na sistem vrednosti koji nastaje iz ljudskih poriva i želja, umesto regulacije političkih i ekonomskih odnosa za kojim posežu vlade. Maksimiziranjem lične sreće, utilitarizam maksimizira ličnu sreću. Evropsko jedinstvo, međutim, nije poništilo sve posebnosti iz kojih je nastalo, naprotiv, razvoj finansijskog tržišta dopustio je ulaganja u nauku, kulturu, umetnost, u negovanje i očuvanje jezika, u regionalne posebnosti, u osobitost svake ljudske jedinke. Na onoj strani nove Gvozdene zavese, Putin tvrdi da Ukrajina ne postoji, i da neće postojati. Carizam je društvo sveo na nejaku masu mužika i babuški, staljinizam propisao sivilo u smislu estetske i karakterne norme. Vučić se sveti Crnoj Gori zapravo preteći njenom ukidanju, u svakom smislu, ali se ne sveti njenoj slobodi i posebnosti. On se obračunava s traumama koje su lične, intimne i poslušni je nastavljač svojih predaka, time i njima oduzimajući pravo da postoje u različitosti koja je individualna, i iz vremena koje više ne postoji.

Putin je napadom na Ukrajinu raskrinkao sebe samog. Da je Evropa pred ogromnom etičkom dilemom, otkriva i Vučić dok kukumavči o ekonomskim posledicama agresije, sankcija i pritisaka na Srbiju. Njegov utilitarizam nema, međutim, nikakve veze sa utilitarizmom evropskog ujedinjenja, koji maksimizira ličnu sreću, a koju obesmišljava svako odsustvo etike odgovornosti. O razmerama izazova svedoče i gadosti koje, u horu s Vučićevim, o Crnoj Gori izgovaraju Đilasovi mediji – još jedna hobotnica koja je obuhvatila i deo crnogorskog medijskog prostora – koji se, umesto brutalnim kampanjama, služe uvijenim podvalama i relativizacijama. Pred apsurdima stvarnosti u kojoj su razorene institucije, dok se negira svaka posebnost kako bi se srušio vrednosni predak svih sloboda, Crna Gora je pred izazovom kako da pomogne samoj sebi i svojim primerom da pomogne Srbiji, pozivom na ujedinjenje, evropsko, a ne putinovsko, koje će se odvijati na ispravnoj strani budućnosti.