За актуелно.ме
Пише: Никола Полексић, јереј Црногорске православне цркве
Kao презвитер свете Црногорске Православне Цркве, и слуга Христоса, желим да се обратим својим вољеним Црногорцима, са вјером и надом да ће моје ријечи као живо c´еме пасти на плодно тле и да ће то c´еме бити заливено благодаћу Духа Светог, те кроз исправно разумијевање донијети плодове који ће хранити и ојачати душу и тијело нашег народа.
РОЂЕНИ У ДУХОВНИМ ОКОВИМА
Браћо и сестре, ви који имате довољно осјећаја и разума да би дозволили истини да се угнијезди у вашем срцу – сви ви осјећате тешке окове духовног ропства који су наметнути нашој домовини и нашем народу много прије него се било ко од нас родио. Већ више од 100 година носимо те окове, и већ више од 100 година неке мрачне силе подривају темеље свих наших вриједности и наших поносних традиција, покушавајући да нас учине непостојећима и да нас избришу из историје.
Ушљед овога се многи Црногорци и Црногорке, а који су истински домољуби, осјећају поражено, исфрустрирано, можда на тренутке и очајно, те све гласније и све оштрије изражавају ова своја осјећања и протест против те и такве окупације. Све то чине из чиста срца и из племенитих, патриотских мотива. Чине исто што су чинили и наши поносни преци, а који су исто тако бранили ово Богом дано и благословено парче земље, не питајући да ли је противник бројнији, јачи, да ли можда иду у сигурну смрт – никада се нијесу цјењкали када је у питању самосталност и слобода.
Без намјере да кудим и ружим ово наше покољење , морам рећи како су наши преци имали далеко снажније духовне темеље на основу којих су бранили свој физички опстанак и своје домове. Имали су високе моралне стандарде и кодексе, који су дијелом били одувијек уписани у нашим генима, али које су исто тако црпили из уздања у, морално супериорну Христосову Науку, а коју је и тада предано баштинила наша самостална и аутокефална Црногорска Православна Црква, са њеним свјештенством и владикама. Глобални трендови, успони и падови разних идеологија у заднјих пар вијекова, узроковали су да људи свуда у свијету, а не само код нас изгубе тај један морални компас по којем су се управљали сви европски народи, али и духовну снагу и инспирацију коју је Хришћанство подарило овом континенту.
Као што већ рекох, Црногорцима су више дојадили ови окови и желимо да се боримо како би се истих ослободили. Ипак, у овом духовном контексту о којем говорим – срљамо у борбу потпуно “голоруки”. Наш непријатељ у овом случају, не само да је бројнији, већ и боље “наоружан”. Иако је ту ријеч о квази-духовности квази-православног култа, и прије се ради о експлоатацији сујевјерја него о истинској вјери – не смије се потцијенити моћ кохезивности и сирове снаге који произилазе из таквих феномена, као што не треба занемарити ни огромни потенцијал за штетност који је уткан у све то.
Овђе ћу отворено рећи оно што је ваљда већ јасно, а то је да говорим о погубном утицају светосавског култа на постојање и опстанак једног цијелог народа и његове традиције и културе којој су се дивили пјесници, мислиоци, државници и војсковође Истока и Запада.
Моје обраћање не тиче се само духовне слободе нашег већ и српског народа. Као сваки православни народ и Срби заслужују да имају своју Цркву, с тим да имају своје храмове и у другим државама. Међутим, Српска Православна Црква је одавно окупирана од стране поменутог светосавског култа којег би сигурно и сам Св. Сава презрео и одрекао га се. Исти тај култ је самим Србима нанио небројена зла од којих се ни данас не могу опоравити, али је својим црномагијашким хипнотичким методама увијек успијевао да исциједи и искористи сирову снагу замађијаних маса зарад остварења својих циљева који се тичу духовне и политичке доминације, као и финансијске моћи. Такозване “литије” у Црној Гори су биле добар примјер тога. Који и какви су гријеси овог култа сви већ добро знамо – од масовних гробница, ратишта и разарања Југославије, преко похлепног пљачкања, до педофилије, разврата, диловања дроге и убистава. Све су ово универзалне одлике било којег култа на овој планети.
ПУТ ДО СЛОБОДЕ
Као што сам већ поменуо неколико пута “Црногорци не љубе ланце”, па ни ове духовне. А духовно окивање је увијек била увертира и за политичку и физичку окупацију. Међутим, ушљед разних околности Црногорци су, већином, овај проблем поставили наопако, те су изгубили из вида оне духовне темеље. Без тих духовних темеља свака борба је узалудна и већ унапријед изгубљена.
У прошлости, прије него би кренули у бој, наши преци су одлазили у цркву да се причесте и помоле, а увијек носећи са собом, као скривено оружје све оне кодексе свог нашљеђа и узвишене принципе Христосове Науке. Наше покољење се све више одриче и једног и другог, на своју штету. Данашње борбе се не воде као некад, између двије војске – прса у прса. Данашњи ратови су много префињенији, перфиднији и највећим дјелом се воде на психолошком, пропагандном и духовном нивоу. У прошлости, без изузетка, увијек смо побјеђивали далеко бројније и технички напредније противнике, јер “бој не бије свјетло оружје, већ бој бије срце у јунака”. Ако се осврнемо на актуелне сукобе у свијету можемо да увидимо како Русија губи рат искључиво због јако ниског борбеног морала својих трупа, упркос свој техничкој надмоћи.
Христос рече : “Ђе је човјеку његово благо ту је и његово срце. Стога, не сабирајте себи благо на Земљи ђе га мољац и рђа једу и лопов поткопава, него сабирајте себи благо на Небу.”
Наши преци су живјели управо сабирајући своје благо на Небу, за вјечност, за бесмртност, кроз чојство, јунаштво и богоугодно живљење. Управо због тога су сваку борбу добили и сваки пут успјевали да одбране своју домовину, те их и данас по томе помињемо и величамо. Дужни смо им да сачувамо оно што су нам у аманет оставили.
Наши преци су имали јако једноставне и врло јасне мотиве у својој борби. Као свјештеник, морам се запитати – какви су мотиви неких Црногораца да се боре за аутокефалност своје Цркве и враћање својих храмова, ако у те исте храмове не улазе и у њима се не моле Господу? Каква је онда сврха тих храмова? Да буду само културно благо и остаци прошлости? Ако су пуки национализам и етнофилетизам одговори на ова питања – онда застрањујемо и не разликујемо се много од светосавског култа у неким аспектима.
Многи Црногорци се питају како могу најбоље да помогну својој Цркви, како, рецимо, да прикупе материјална средства за њен опстанак, како да пропагандно помогну, итд. Материјална средства јесу неопходна за опстанак било које вјерске заједнице, али оно што је најбитније јесте духовна потпора. Највише и најбоље ћете помоћи својој Цркви ако се активно укључите у живот исте – ако присуствујете литургији (заједничкој молитви са својим свјештенством), ако се причешћујете крвљу и тијелом живог Бога Исуса Христа и ако држите Његову Науку и образујете се у истој, као и ако држите кодексе својих предака изнад свега осталог у животу, па и изнад самог овоземаљског живота. То је једини кључ наше побједе у овом духовном рату против светосавског култа.
Тај исти светосавски култ много инвестира у стварање дистинкције између свјештеничке касте и “простог народа” самим тим рушећи основне темеље Христове Цркве. Једна је и јединствена Црква, а коју једнако чине свјештенство и вјерни народ и над којом треба да имају једнако право и власништво. Управо је то “власништво” један од мотива светосавског култа да своје свјештенство издиже изнад саме Цркве, те да у тој констелацији вјерниke третирају као своје робље, а храмове, реликвије и достојанства као своје лично добро, а не – како би требало – да они буду слуге народу и да му ставе до знања да сваки храм и свака реликвија припада управо њему. Због тога су им битни темељни уговори и разне махинације помоћу којих отимају оно што припада народу као Христовој Цркви, присвајајући га само за себе. Оваквим понашањем, уз сва своја сагрјешења, инспирисали су многе здраворазумне људе да презиру саму Христову Цркву и свјештенство као такве. Ми, Црногорци, морамо да се изљечимо од таквих духовних траума схватајући узроке истих. Морамо се истински вратити својој Цркви и животу унутар ње.
Не заборавимо да смо неколико вијекова били теократска држава. Иако у овом времену баштинимо позитивне секуларне вриједности и тежимо интеграцији у модерни свијет, то не значи да треба да умртвимо своју духовну традицију или да ју оставимо да умире. Треба да смо свјесни да су све наше вриједности и традиције, као народа, биле чуване и остале сачуване управо унутар Цркве и да ће и у будућности једино тако опстати. Политичке партије и покрети, разне идеологије и системи су од данас до сјутра, а Православна Црква је ту више од 2000 година и опстаће у будућим вијековима. Не заговарам аполитичност, нити негирање одређеног цивлизацијског напретка и вриједности које су из тога проситекле – али , заговарам чување оних наших истинских црногорских духовних вриједности и квалитета, без којих је, као што рекох, свака борба већ унапријед изгубљена.
Ако је наша Црква баштиник свих наших вриједности и квалитета, као народа, онда је у тој Цркви и кључ нашег духовног и сваког другог ослобођења и напретка.
У памет се Црногорци! Напуните црногорске храмове богоугодном пјесмом и молитвом и виђећете како ће нас Господ погледати и пружити нам сваку праведну побједу над силама мрака. Улажите прво у духовне темеље, па на њима зидајте материјално благостање и просперитет наше поносне нације.
Христос, побједник над смрћу и тамом, молитвама пречисте своје Матере, светих славних и свехвалних Апостола, Св. Ивана Црнојевића, Св. Петра Цетињског, Св. Василија Острошког, Св. Стефана Пиперског и Св. Владимира Дукљанског и свих светих, да нас помилује и спасе као благ и човјекољубив. Амин.
Ljekovit tekst! Bravo Nikolaj!