Poraz nema alternativu

Piše: Nikola Samardžić

EU još uvek nije postigla jedinstvo spoljne i bezbednosne politike koje je izgubila pred prvom agresijom Rusije na Ukrajinu, 2014. Nije u pitanju samo Mađarska, koja je napustila evropski konsenzus. Nemačka i Francuska smatraju da su SAD i države istočne Evrope suviše agresivne prema Rusiji. Ali u ovom trenutku Zapadu odgovara da pred Putinom ima i dobrog policajca. Američki sekretar odbrane Lojd Ostin je pre skoro mesec dana, u Poljskoj, s državnim sekretarom Antonijem Blinkenom, nakon posete Kijevu, izneo stav da je potrebno Rusiju oslabiti u toj meri da postane nesposobna da ikad ponovi napad na bilo kog suseda. Rusija je zaista postala slabija, njeno vazduhoplovstvo i mornarica nisu u stanju da izvode stalne akcije i preuzmu stratešku premoć, kopnena vojska se povukla iz Harkova. Da bi opstala u smislu funkcionalne države i ekonomije, Ukrajina mora da oslobodi pojas azovske i crnomorske obale koji je za Rusiju prioritet. Kina je očigledno uzdržana, ako je drugi napad Rusije na Ukrajinu bio neoprezna najava njenoga sličnog mogućeg napada na Tajvan. Možda će morati da bira između zapadnog tržišta, koje se već distancira kako kineski partneri postaju nepouzdani, i ruskog tržišta, koje je u procesu propadanja. Finska i Švedska su zatražile prijem u NATO. Protivljenje Turske neće promeniti suštinu njihovog strateškog opredeljenja. Ako se Nemačka i Francuska izuzimaju iz retorike oštrih upozorenja i pretnji Putinu, one se možda same povlače iz prve linije solidarnosti, koja će vratiti mir, slobodu i integritet Ukrajini, ali ipak ostaju na ispravnoj i, verovatno, pobedničkoj strani. Iluzije o neslozi Zapada neće pomoći Putinu, naprotiv. Stavovi Nemačke i Francuske su zapravo potvrda da je Putin u poziciji globalnog izgrednika, koja je sve očiglednije beznadežna.

Putin je lažov koji je, koristeći medije, institucije, crkvu, podigao novu naciju beskičmenjaka, u kojoj je svaka razumna, odgovorna, hrabra jedinka izuzetak u smislu mete za odstrel. Identitet nove ruske nacije je somnambulna konfuzija o sopstvenoj veličini, snazi i ulozi, o posebnosti u odnosu na zapadni svet, o navodnoj izopačenosti zapadnog sveta. Sa istovetnim odnosom poniznog divljenja, nova ruska nacija usvojila je najprizemniji zapadni konzumerizam i toteme bizarnih proizvoda namenjenih ili najbogatijim ili najsiromašnijim. Putin zatvara ili ubija sve koji izgovaraju istinu. Stvarnost pred kojom se ruši njegova imperija obmana i zla bila bi lekovita, otrežnjujuća, da se nije survala u ponor ukrajinske tragedije, i da je Putinova nova ruska nacija u stanju da istinu prepozna i prihvati načela novog, racionalnog, prosvećenog identiteta. U konačnici, predstoji i suočavanje sa uverenjem da se rat protiv Ukrajine može okončati nekim časnim izlazom, koji nude Nemačka i Francuska, svesne da je to nemoguće. Jedini uslov evropskog i svetskog mira, od prvog dana invazije, biće Putinova bezuslovna kapitulacija, i sudbina koju će podeliti sa svojim razvaljenim društvom. Rusija je zaslužila izolaciju i sankcije jer bi svaka bolećiva politika negirala apriorne postulate svesti i savesti svake ljudske jedinke. Putin nije bio dovoljno mudar da prihvati francuski poziv na pregovore, tim pre je granica razuma koju je izbrisao svojim dolaskom na vlast ista ona granica koju Evropa mora da postavi pred svakom sličnom pojavom, kako bi opstala u miru, i celovita.

Srbija je svoj sistem spojenih sudova s Putinovom Rusijom uspostavila 2008, kad je državni NIS predala ruskom državnom Gazpromu. Srbija je postala ruska gubernija u političkom dogovoru koji su postigli isti akteri u aktuelnim odnosima prave vlasti Aleksandra Vučića, Ivice Dačića i Aleksandra Vulina, i lažne opozicije Dragana Đilasa i svih njegovih saradnika koji ga godinama prate na njegovim hinjenim, litijaškim kvaziprotestima. Putinizacija Srbije i Putinova agresija nisu bile teme predizbornih kampanja. Sve Đilasove kolone, bedno se prenemažući, izbegavale su da osude i prvu i drugu navedenu pojavu, i suštinu. Srbija je kolabirala u smislu političkog sistema i smislenog, odgovornog društva preuzimajući ulogu i sudbinu Putinove Rusije, ne samo u smislu potencijalnog regionalnog agresora koji, demonstrirajući istinsku zlobu i izmišljenu snagu, i dalje kukumavči zbog zaslužene NATO intervencije. Sva reprezentativna politička kultura i sva reprezentativna kultura u službi su jedne propale ideje koja novu srpsku naciju čini ne samo neuspešnom nego i dugoročno neodrživom.

Bombaška afera kojom neke službe, a jasno je čije su, zatvaraju škole i bolnice, upozorava na metastazu sistemskog maligniteta laži, korupcije i agresije. Na meti Vučićeve kampanje obmana i prenemaganja našli su se upravo oni najslabiji, najosetljiviji. Prva etapa Vučićeve karijere protekla je u rasponu od zločina majora Šljivančanina u Vukovaru do masovnih grobnica albanskih civila, i on se samo vratio suštini svoje uloge koju su mu namenili drugi, službe, porodica, kumovi, crkva, od koje nije uspeo da se distancira i emancipuje. Uništio je medije, obesmislio opoziciju, upregao crkvu, da bi isterivao decu i bolesne iz škola i bolnica. Danas je užasnuta Vučićevom ulogom malog, lokalnog, nervoznog Putina ista građanska javnost koja je podržavala litije u Crnoj Gori i divila se aktuelnom crnogorskom premijeru, koji će navodno pomiriti društvo koje je zapravo podelio Staljin, a ne Mik Džeger, i svi su se pravili da se to nije dogodilo. Za celu Srbiju Putin je bio prihvatljiva alternativa zapadnom sistemu individualne odgovornosti, transparentnosti i kompeticije, sve dok ukrajinska tragedija nije zapretila novom izolacijom i siromaštvom.

Putinov bezuslovan i totalni poraz jedina je alternativa za Evropu, koja je zalutala u populizam i deluzije postistine. Bezuslovan i totalni poraz Vučićeve politike nema alternativu, bez obzira na kojoj smo strani njegove granice, svake njegove granice. Bezuslovan i totalni poraz svake Vučićeve politike u Crnoj Gori, i frontovske i dritanovske, podrazumeva isto.