Miško Kesedžija i njegove bize (esej o montenegrinskom zlu) (133): Odgovor Titinom unučetu (1)

Dokumentarni roman "Miško Kesedžija i njegove bize (esej o montenegrinjskom zlu)", autora Marka Vešovića i Šekija Radončića

ODGOVOR TITINOM UNUČETU (1)

Banjanski četnik Risto Đokov Koprivica prevrtao se u grobu od udvoričkog intervuja koji je njegov sin Veseljko, biograf Pavla Đurišića, za krepani Monitor napravio s Titinim unučetom Svetlanom Broz. Na Pršutaševo pitanje: “Često vas napadaju i u medijima?“, Svetlana je odgovorila: Volela bih u medijima da nađem konstruktivne napade na moj rad, koji bi mi pomogli da on bude još svrsishodniji, ali umesto toga sam do sada, nažalost, nailazila samo na jeftine i prostačke istupe, ponekad i onih koji sami sebe nazivaju čak i književnicima, a ne libe se teških laži i izmišljotina. Ali, to više govori o njima nego o meni…”

Svetlana Broz, foto screenshoot, youtube.com

Nije, dakle, prostakuša Svetlana Broz, jaranica Ćosićeva i Koštuničina koja od 1999. u BiH na ljudskoj nesreći mlati pare od kojih je u Hadžićima napravila Beli Dvorac opasan zidinama od tri metra, nego je prostak Marko koji je u ratu sa Bošnjacima dijelio njinu nesreću i o njoj napisao 5 knjiga. Ali moje knjige su pičkin dim pri Svetlaninoj u kojoj je izjednačila žrtve i dželate, stoga me sa brozovskih visina broji u one “koji sami sebe nazivaju čak i književnicima“, kako i pripše unučetu zagorskog mašinbravara koji je volio nazvati “samozvanim književnicima“ one koji nisu pojali ode Maršalu, socijalizmu i SK.

Svojedobno, u Novom Sadu je dramatizovan Mihailovićev roman Kad su cvetale tikve pa su Maršala pozvali na premijeru. U toj drami Suljo Jažić, batinaš koga i ja pamtim iz njegovih sarajevskih dana, na beogradskoj ulici deveta ne znam koga i kaže mu: “Ti da jebeš mater predsjedniku Republike!“ Značenje tog prizora je posve  jasno: Suljo nije ni prvi ni potonji Brozov milicajac koji je na ulici ljude pendrečio pod (lažnom, bezbeli) optužbom da su Titi psovali majku. Mašinbravar koji aristotelovsku logiku nije šljivio tri posto, uvrijeđen kao primadona, kazao je: “koja je tikva ovo pisala“ i napustio predstavu koja je potom zabranjena.

Svetlana Broz laže – je li joj i to došlo po đedu? – da sebe nazivam književnikom, jer nisam Milika Pavlović koji nije siguran da su za njega čuli, zato se pod onim što škraba potpisuje kao “književnik“, ali je točno da me drugi zovu književnikom, u čemu ih ne mogu spriječiti, ni Andreja Nikoladisa koji me nazvao “najvećim živim crnogorskim pjesnikom“, a bar Andreja ne možeš optužititi da je bez ukusa.

Ilustracija

Kad sam čuo Svetlanin pridjev “konstruktivan“, minula me želja od blaženopočivšeg socijalizma u kojem je sve bilo toliko  “konstruktivno“ da je morao otići u majčinu, ali samo u  Svetlaninoj glavi ima “konstruktivnih napada“, jer Titina unuka, kao ni njen đedo, ne benda aristotelovsku logiku koja kaže: ako je nešto “napad“, ne može biti “konstruktivno“, a ako je nešto “konstruktivno“, ne može biti “napad“. Moj nedavni napad na Svetlanu destrukcija je jedne laži kakva je moguća jedino u BiH, državi koja se konstruktivno pravi da postoji, mada svi znamo da je destruirana u Dejtonu. Da postoji ta država koju je u ratu i Marko branio, pitanje je bi li Svetlana Broz mogla brojiti  u “one koji sami sebe nazivaju čak i književnicima“, ali, pošto spadam u one koji su izgubili rat, prirodno što je izložen beskrajnom preziru Titinog unučeta koje je 1999. godine došlo da mlati pare objašnjavajući nam šta nam se u ratu dogodilo.

Miško Kesedžija i njegove bize (esej o montenegrinskom zlu) (132): Kako je Ratka istukla žena (3)

Komentari

avatar