Miško Kesedžija i njegove bize (esej o montenegrinskom zlu) (15): Milan Tarot (3)

Dokumentarni roman "Miško Kesedžija i njegove bize (esej o montenegrinjskom zlu)", autora Marka Vešovića i Šekija Radončića

MILAN TAROT (3)

Milan Popović – “Milan Tarot” – tako ga u svom dokumentarnom romanu “Miško Kesedžija i njegove bize/ esej o montenegrinjskom zlu”, zovu Marko Vešović i Šeki Radončić

Postoje i dvojke trojki: ”primetim, registrujem i istaknem i neke njegove sporne tačke, zabrinjavajuće senke i negativne potencijale”, “retka, raritetna i izuzetna u sve sumornijem, dekadentnijem i ciničnijem posthladnoratovskom svetu”, “jedna vrsta aktera, tipova i profila koja je bila lošija, gora i opasnija”  “apsolutnog, potpunog, totalnog gubitka, praznine i nedostatka”,“mešavina hedonizma, relativizma i samoironije, nego bilo kakva stroga refleksija, ideja ili linija”, a nisu rijetke ni trojke trojki: “duboku, nejasnu, potmulu senku, strepnju i nelagodu, vrlo sam brzo, skoro panično odlagao, oterao, potisnuo”.

A da me ne optuži da sam po knjizi trojke lovio ko vaške, evo sa 39. strane primjer tog sibirskog stila koji sve zaleđuje: “U normalnim, jednostavnim i svetlim fazama života sve postaje normalno, jednostavno i svetlo. Tako i ono najveće, najsloženije i najkomplikovanije, naime mnoštvo, složenost i povezanost TRI velike oblasti, domena privatnog, profesionalnog i političkog života. U mojim normalnim, jednostavnim i svetlim fazama ove tri velike oblasti funkcionišu manje ili više skladno. Najkraće, u mojim normalnim, jednostavnim i svetlim fazama sve, manje ili više, funkcioniše u znaku celine, komplementarnosti i harmonije”. U sedam redaka osam trojki. Mašalah!

Evo i jedna od rečenica u kojim i nema ništa osim trojki: “I kvantitativno, brojčano, statistički, i kvalitativno, moralno, politički, vladajuća norma i normalnost ovog sistema, već najmanje deset hiljada godina, od neolita, jeste norma i normalnost eksploatacije, dominacije i manipulacije, organizovane pljačke, nasilja i laži, sistemske i sistematske represije, ubijanja i zločina,  pa je zbog toga suprotstavljanje ovoj, kad se bolje pogleda, vidi se, u stvari, potpuno patološkoj normi i normalnosti, zapravo, uslov, element i oblik uspostavljanja jedne nove, više i stvarne ljudske norme i normalnosti”. Jä karine od pisca, gospemila! Među Don Mikelijevim bizama moreš naći i kilomudu Milku i evnuha Milana čiji bi književni dar ponijela muha na krilu, a sujetu ne bi ni dorat,  što rekla bosanska poslovica.

Kad bih ispisao sve trojke, dvojke trojki i trojke trojki iz ove žvrljotine, sve primjere jezičke i stilske simetrije koje se Popović drži ko pjan plota i koja provjereno ubija svaku klicu života, i objavio ih bez komentara, to bi bila najporaznija kritika tog, s oproštenjem, romana.

Popović je Don Mikelija ustoličio za predsjednika, što ima samo u nas: njegova novina štampa knjigu u kojoj ga njegov hrt dovodi na vlast i u tom nikom nije bilo ništa čudno, jer ono što Ginter Anders veli o Kafkinim romanima pasuje Nezavisnoj: zapanjuje to da zapanjujuće nikog ne zapanjuje.

Miodrag Perović – “Her Lupež” – tako ga u svom dokumentarnom romanu “Miško Kesedžija i njegove bize/ esej o montenegrinjskom zlu”, zovu Marko Vešović i Šeki Radončić

Na promociji tog ne romana već ormana punog robe sa intelektualnog buvljaka, Milka Tadić je kazala: “Svako kome se ne dopadne ova knjiga agent je Mila Đukanovica”. Milkica je specijalista za trbušni ples na Britvinom stolu i za literaturu: na osnovu tvog književnog ukusa zna da špijaš za Mila. Zato niko nije lanuo ni jednu protiv te drljotine nalik na šupalj kurton: da se kome omaklo da kaže: to kurcu ne valja, Don Mikeli bi ga udesio da ga ni rođena majka ne pozna, a pošto mene more uvatiti za miškaperovića, tvrdim da je autor ove škrabotine računao isključivo s čitaocem neobrazovanim do zatucanosti i zatucanim do maloumlja koji će pasti na dupe od stranih riječi čijim ste rojevima, ne no oblacima, izloženi na milost i nemilost, i koje u sluhu osobe s dvije čiste o književnosti zvrndaju kao nasrtljive zolje. Ako mi Popović plati, roman ću mu prevesti na crnogorski ili na srpski jezik.

U Nezavisnoj vele: ne zna se je li bogatiji diktator ili demokrat mafijaškog smjera Don Mikele koga moreš mazat i na šenični i na od kukuruza, ali nema dvojbe da je potonji mnogo uticajniji, i u pravu je Dežulović kad veli: danas protiv Đukanovića možeš napisati bilo šta bez posljedica, ali opatrneš li tajkuna koji je u Americi ugradio bajpas o trošku režima, jebaće ti oca kroz oca.

  1. “To nije knjiga već dijagnoza”, veli prijatelj iz Crne Gore. Isto je kazala i ugledna dama iz Helsinškog odbora u Beogradu. Ja ću to reći malo drukše: da u Monitoru nisam lemao psihijatra Toša Bakovića, roman Oklop bih mu preporučio kao idealan materijal za kliničku analizu. Suva je šteta što Milan Tarot nikad neće biti hospitaliziran.

Nastavlja se…

Miško Kesedžija i njegove bize (esej o montenegrinjskom zlu) (14): Milan Tarot (2)

 

Komentari

avatar