Kvota jedan kroz jedan

Piše: Milutin L. Cerović

Koja je razlika između kladionica i pravoslavne crkve Srbije, možda se pitate.

U kladionici možeš nešto novčano i da dobiješ ako imaš sreće, u crkvu možeš samo da daješ, daješ i daješ.

U kladionici kad im date pare daju vam potvrdu koliko ste im dali, a koliko će oni vama da isplate ako pogodite ono na šta ste se kladili.

U crkvi kad im date nešto ne dobijate ništa, čak insistiraju na tajnosti davanja.

Kad nešto date i uplatite u kladionici imate realnu nadu da ćete nešto dobiti, štaviše konkretno i piše na listiću koliki je taj dobitak.

U crkvi kad date nešto sto puta, ne dobijete ništa, sem ako ste im dali grdne pare onda dobijete plaketu da ste velika dobrotvorna naivčina i budaletina.

Kad date pare u kladionici tačno znate za šta ste im to dali, a kada date pare crkvi, nemate pojma kome te pare idu i za šta.

Kladionice ne traže od kladioničara da veruju u boga i u njih, nego u rezultat nekih mečeva za koje ste im dali pare.

U crkvi vam traže da verujete da sve pare koje ste im dali idu lično na žiro račun Isusa Hrista, svetog Save ili svetog Kačavende.

Ima nas koji ništa i nikada nisu uplatili u kladionici, ali znamo pravila igre.

Ima nas koji nikad nisu crkvi dali niti žutu banku.

Naravno, to radimo zato što više verujemo u instituciju kladionica, nego u crkvu, pogotovo ne verujemo u njihove trgovačke putnike i komercijaliste u mantijama, koji u ime boga odraše vernike.

Evo sada da opišemo CV prosečnog srpskog pravoslavnog vernika za one neupućene i za one koji ne znaju ko su oni:

Pod jedan:

Po pravilu su funkcionalno nepismeni.

Pod dva:

Imaju intelekt koji je toliko neznatan da prosto nije merljiv.

Pod tri:

Lakovernost im je srednje ime

Pod četiri:

Retko šta znaju da stvarno rade, ali veruju da znaju sve.

Pod pet:

Neobrazovanost i opšta kultura su im ahilova peta

Pod šest:

Ni na jedno pitanje iz opšte kulture ne znaju odgovor, ali znaju da psuju kao šoferi i kočijaši.

Pod sedam:

Od jezika jedva pravilno govore svoj maternji jezik.

Pod osam:

Obožavaju srednji vek i paleolit, jer slabo korenspondiraju sa modernim dobom.

Pod devet:

Ekstremno su dosadni kao pojave, duhovno su zbilja siromašni, naravno jedva da koriste 200 reči u opštoj konverzaciji sa spoljnin svetom.

Pod deset:

Nisu talentovani u nijednoj društvenoj delatnosti, a kao takvi su kao rođeni da budu vernici u ništa.

E baš to ništa je ulaznica za svakog verujućeg u bilo koji verski objekt.