Knez Miloš svečano proglasio da je srpski NAROD napravljen 12. XII 1830. godine!

Piše: Miroslav Ćosović

Na današnji dan prije 192 godine, na Tašmajdanu je održana svečanost povodom dodjeljivanja hatišerifa od strane sultana Mahmuda II, kojim je Srbija priznata kao vazalna kneževina.

Okupljenim uglednicima, knez Srbije Miloš Obrenović je rekao:

“Tako, braćo, postadosmo i mi od juče (12. decembar 1830.) narodom, narodom istina još zavisnim od sultana, no narodom koji ima sopstvena svoja prava. Od jučerašnjeg dana postadosmo narodom, koji ima svoju sopstvenu vlast koja nije od nikoga oteta nego se temelji na zakonu”.

Tako je Miloš mješavinu raznih etničkih grupa koja je naselila Srbiju, ozvaničena kao narod.

SRBIJA JE 1740. BILA PRAZNA

Od druge polovine 14. vijeka Turci nadiru u Evropu i počinje njihovo haranje Balkanom. Poslije vjekova borbi na teritoriji Srbije i pohoda raznih vojski, srednjevjekovni Srbi praktično na teritoriji Srbije – više nijesu postojali. Dio je pobijen, dio je odveden u roblje, a dio se razbježao. Akademik SANU Radovan Samardžić u knjizi („Istorija srpskog naroda, Četvrta knjiga, tom I, Srbi u XVIII veku” (Beograd 1986, str. 321), ovako piše:

„Srpski narod u Turskoj morao je da se u XVIII veku iz temelja obnovi kako bi ponovo izašao na istorijsku scenu u borbi za oslobođenje.”

Još Samardžić, na istoj strani:

“…posle sklapanja Beogradskog mirovnog ugovora 1739. godine. U tom trenutku prema podacima V. Čubrilovića Srbija nije mogla imati više od 50.000 – 60.000 stanovnika.”

Potom su Srbiju naselili sa svih strana Balkana: Makedonci i Bugari, Crnogorci, BiH Vlasi, Romi, rumunski Vlasi, Cincari, nešto Grka i Albanaca…

To je razlog zbog koje je Miloš Obrenović za ovu mješavinu raznih etničkih grupa rekao da je postala narodom, 12. decembra 1830. godine.

ŠTO SE DEŠAVALO NA TAŠMAJDANU, 13. DECEMBRA 1830. GODINE

Frankfurtske Vesti su prije više od 10 godina objavljivale feljton “Sto osamdeset godina od hatišerifa kojim je Srbiji priznata samouprava evropska država sa svojom dinastijom – pod turskim suverenitetom i ruskom zaštitom”

U broju od 31. maja 2010. (online izdanje), opisan je 13. decembar 1830. godine, dan kada je Miloš Obrenović rekao da su Srbi postali narod. Evo tog nastavka feljtona:

“Svečanost na poljani  Knez Miloš je obišao nekolika mesta u Beogradu tražeći najpogodnije – za skup koji je zamislio. Na kraju se odlučio za poljanu ispred Batal džamije, onaj deo sadašnjeg Tašmajdanskog parka poviše Crkve svetog Marka.

On je odlučio i o datumu svečanosti. Smatrao je da je najbolje da to bude u nedelju, 12. decembra 1830. godine. Bio je to dan Svetog Andrije Prvozvanog, ali je Knez verovatno imao na umu da je to dan kada je 24 godine ranije Karađorđe sa ustanicima oslobodio Beograd.

Svečani dan koji je tako nestrpljivo očekivan i temeljno pripreman osvanuo je, nažalost, kišovit i tmuran. To Milošu nije pokvarilo raspoloženje – ono što je sledilo bilo mu je mnogo važnije od neuviđavnosti neba i on se, vedar i čio, uputio sa pratnjom u staru Sabornu crkvu. U crkvi, koja je bila na mestu današnje, dočekali su ga tadašnji poglavar Srpske pravoslavne crkve – mitropolit Antim, inače poreklom Grk, koji je održao bogosluženje povodom ove svečanosti, ali i gotovo svi drugi crkveni velikodostojnici.

Velikom mitingu na Tašmajdanu, kako bismo taj skup mogli da nazovemo savremenim rečnikom, prethodila je ceremonija u skladu s turskom tradicijom. Tek kad su ispili kafu i popušili čibuke, vezir i Miloš su izašli pred narod.

Okupila se velika masu ljudi kojima se s tribine prvi obratio beogradski vezir Husein paša, na turskom jeziku. U kratkom govoru on je naglasio da su hatišerif i berat izraz sultanove milosti i pozvao narod da ih bude dostojan. Zatim je prišao Milošu i ogrnuo ga harvanijom, ogrtačem od čoje s velikom kopčom od zlata i brilijanata, i na taj način ozvaničio Miloša za srpskog kneza.

Posle toga je knezu predao originale hatišerifa i berata. Miloš ih je prihvatio kao dragocenosti i poljubio ih, uz oduševljeno klicanje okupljene mase.

Ceremonija na tašmajdanskoj livadi trajala je kratko, ne samo zbog kiše, već i zato što je Miloš planirao da se već sutradan, na istom mestu i svakako pred istom tako velikom masom ljudi, pročita srpski prevod hatišerifa i berata, i da to bude prava svečanost o kojoj će se pričati i koja će se pamtiti. Za tu drugu svečanost bio je pripremljen i njegov govor jer je želeo da on lično istakne istorijski značaj ovog događaja.

Novi dan je osvanuo lepši i sunčaniji i Miloš je s pratnjom otišao na ono isto mesto gde je dan ranije stajao sa turskim vezirom, na ceremoniji uručivanja sultanovih dokumenata. Pred onim istim ljudima koji su se tu nalazili i juče pročitani su ponovo i hatišerif i berat, ali sada u prevedu na srpski jezik. Čitao ih je Milošev pisar Lazar Zuban, koji je, kako kažu pisci onovremenih hronika, bio toliko grlat da ga je čuo sav okupljeni svet.

Dok je Zuban čitao, kroz gomilu okupljenog naroda provlačili su se Dimitrije Davidović, resavski vojvoda Milosav Zdravković i rudnički knez Joksim Milosavljević, držeći u rukama originale hatišerifa i berata, da bi ljudi svojim očima mogli da vide sultanova akta.

Posle toga, na tribinu se popeo Davidović i počeo da čita Milošev govor koji je bio programski i na razumljiv i popularan način objašnjavao prošli, sadašnji i budući položaj Srbije. Na početku je rečeno:  “Tako, braćo, postadosmo i mi od juče narodom, narodom istina još zavisnim od sultana, no narodom koji ima sopstvena svoja prava. Od jučerašnjeg dana postadosmo narodom, koji ima svoju sopstvenu vlast koja nije od nikoga oteta nego se temelji na zakonu”.

Jedan sveštenik je osveštao mesto ovog skupa i tu je kasnije podignuta prva crkva Svetog Marka, a potom i ova današnja. Novac za izgradnju dao je poznati trgovac Lazar Nanče, rodom iz Katranice u Makedoniji. Dan na koji je čitan hatišerif i berat, 12. decembar, Miloš je proglasio za državni praznik Srbije.”