Jovanović: Istina o zločinima unutar SPC treba da doprinese konačnom oslobođenju Srbije i čitavog regiona

Bojan Jovanović bivši monah Serafim, koji je poznat po tome što je raskrinkao zločinačku mrežu pedofilije u Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC) govorio je 13. aprila na globalnom skupu „Survivor Speak Out“ u  gradu En Arbor u Mičigenu (SAD) koji je organizovala organizacija Armija preživjelih.

Kako su ocijenili organizatori, Jovanović je pokazao duboku hrabrost da se oglasi kao što to čini u odbrani i za pravdu ugroženih i zlostavljanih.

Njegov govor prenosimo u cjelosti:

„PREŽIVELI PROGOVORI”

Pedofilija i seksualno nasilje u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, pod zaštitom države Srbije

Govorim iz Srbije, iz evropske ponoći. Tamo nigde nema tračka svetlosti. Sva svetlost je pobegla sa zemlje na nebo, a svetli nam samo odozgo. Pa ipak, mi koji smo slabi u svemu, kakvi smo sada, jaki smo u nadi i veri, u zoru koja je blizu. Moja duša je ispunjena veličinom uzbuđenja na ovom mestu i na ovaj dan kada izlazim pred vas da iskažem ono što reči ne mogu izraziti.

Pozvan da govorim, a ne smem da izneverim vaše očekivanje, molim se Bogu da moj govor bude uteha i radost svima koji me slušaju, kao i onima koji očekuju utehu.

Pitate ko je ovaj čovek koji dolazi iz naroda koji poznajete samo po zlu. Pitate zašto govorim u želji da pomognem ljudima koji me svakodnevno napadaju.

Govorim zato što se istina ne zna, ona se mora otkriti i samo tako se nesrećni srpski narod može odvojiti od događaja koji ga vuku na dno.

Poništivši institucije Srbija je država koja je sama sebe ukinula i gubljenje je vremena očekivati revitalizaciju bilo kog društveno regenerišućeg procesa.

Oni pokušavaju da prikažu crkvu kao zajednicu ljubavi, jedinstva i bezuslovnog poverenja.

Takav pogrešan stav stvara osećaj sigurnosti i slobode kod sveštenstva i omogućava im da nesmetano manipulišu svojim idejama jer su tobože predstavnici Crkve. S druge strane, vernici se plaše da podele svoje iskustvo. Ta tišina daje dodatni vetar u leđa sveštenstvu i zato smo tu gde jesmo. Umesto da Crkva prizna svoje zločine, prihvati realnost, javno se izvini i na taj način povrati poverenje vernika, kojih je sve manje, umesto da osudi zločince iz svojih redova koji su naneli, i dalje nanose štetu, ne samo drugima, nego i samoj instituciji iza koje se kriju, Crkva se sakrila pod okrilje političkih lopova koji je koriste za kompenzaciju propadajućeg društvenog i moralnog sistema i zataškavanje dnevnopolitičke zbrke.

Uprkos stalnom negiranju postojanja organizovane pedofilije i seksualnog zlostavljanja od strane sveštenstva pravoslavnih crkava – Ruske, Grčke, Srpske – koji to žele da prikažu kao pojedinačne slučajeve, činjenice govore drugačije. Srpska pravoslavna crkva je zatvorena institucija, a njen privilegovan položaj je direktno doveo do decenija zlostavljanja koje nije sankcionisano, a pedofili i seksualni predatori ostaju van domašaja zakona.

Uništava se dokumentacija, uništavaju se žrtve, vrši se pritisak na žrtve i njihove porodice, a koristi se i korupcija. Sve ovo dodatno obeshrabruje žrtve da istupe u javnosti. I tako žrtve nasilja postaju žrtve sistema ili crkveno-političke mafije. Iza zataškavanja stoje svi sistemi u Srbiji i svaka vlast.

Srpski narod se posle poraza na ratištima našao u opravdanoj političkoj izolaciji i ekonomskoj stagnaciji… ali su se duhovi (veliko)srpske ideologije ponovo probudili u tom paklenom planu, ovoga puta nazvanom „Srpski svet“, i ponovo krenuli, uz zveckanje oružja“ (citat iz knjige „Protokoli velikosrpske ideologije“). Po povratku na javnu scenu, Srpska pravoslavna crkva nije iskoristila priliku da se oslobodi kompromitovanih kadrova i raznih agenata u svojim redovima da bi se mogla reformisati i vratiti na put Božije misije uz pomoć mnogih intelektualaca koji su za njegovo odlaganje.

Da bi se ukinula sva njena odgovornost za zločine, hijerarhija Srpske pravoslavne crkve sleće u krilo srpskih političkih elita koje je eksploatišu kao kompenzaciju za dezintegraciju društveno-moralnog sistema. Tako je u Srbiji nastala ideologija gora od komunizma.

Zbog raznih političkih zavrzlama i komplikovanog nasleđa, Srpska pravoslavna crkva se do sada izvlačila bez delotvornih kaznenih mera, a njena zloupotreba Božije misije za sada ostaje nekažnjena. Više puta sam ranije govorio i imam obimnu dokumentaciju o zločinima u Srpskoj pravoslavnoj crkvi kao što su pedofilija, ubistvo seksualno zlostavljanog deteta u manastiru i slična dela.

Integracija crkve, države i nacije dovela je do prikrivanja decenija seksualnog zlostavljanja dece unutar Srpske pravoslavne crkve, uskraćujući žrtvama bilo kakve mogućnosti zaštite. Žrtve su dečaci koji su živeli u manastirima tokom školovanja da postanu sveštenici, našli su se u nemilosti sveštenika i episkopa pedofila. Osim što su bili vaspitani u poslušnosti i poštovanju sveštenstva, teolozima je pretilo i nanošenjem štete sebi i porodici ako bilo kome pričaju o seksualnom zlostavljanju. To nisu bile prazne pretnje.

Žrtve su i deca koja su regrutovana iz siromašnih porodica, sredina u kojima je o tome zabranjeno pričati, deca iz razvedenih brakova.

Drugi slučajevi nisu išli tako daleko do ubistva teologa Milića Blažanovića, ali su naneli nenadoknadivu štetu mladim žrtvama koje godinama žive sa traumom, vode skučene živote i nastavljaju da pate od depresije, anksioznosti, drugih psihičkih bolesti, koriste droge i pokušavaju da izvrši samoubistvo.

Istina o zločinima svetosavske ideologije unutar Srpske pravoslavne crkve treba da doprinese konačnom oslobođenju Srpske pravoslavne crkve i Srbije i čitavog regiona od nosilaca zla koje ugrožava kolektivnu bezbednost i ljudske sudbine mnogih koji su stradali od ove kriminalne grupe.

ZA SVE POSTOJI RAZLOG I ZA SVAKU SVRHU POSTOJI VREME POD NEBOM. VREME DA SE RODITE I VREME SE UMIRE, VREME DA SE RUŠI I VREME DA SE GRADI.

VREME ZA ĆUTANJE I VREME ZA GOVOR.

Seksualno zlostavljanje dece i mladih od strane crkve stvorilo je predvorje pakla.

Otvaraju se ljudski ponori i dvostruki moral.

Za mnoge je novost da nakon nekog vremena samo proguglaju i počnu ravnodušno da gledaju na to. Za razliku od mnogih koji ga samo prate, žrtve taj zločin nose sa sobom ceo život i njima se više ništa ne dešava normalno.

Za ovaj greh nema oproštaja sa stanovišta žrtava. I da li su „Bogovi“ u mantijama zaista nedodirljivi ili je to postala stvar prošlosti?

NE DOZVOLIMO DA ZLOČIN PROĐE BEZ KAZNE I POKAJANJA.