Ima nas

Piše: Nikola Samardžić

Zadivljujući su Vučićevi uspesi, dok se snalazi u najsloženijim međunarodnim odnosima nakon sasluživanja u poslednjoj Miloševićevoj vladi. Sučestvovanje u zločinima oprostili su mu 2012. i evropska i deo domaće liberalne javnosti, i vlast u Crnoj Gori. Vučić je toga ostao svestan i nikad nije suviše prelazio granice koje je EU ionako postavila tako da ih Putin briše, i 2015, i 2022. Istovremeno, Vučić je mali Putin, i od te njegove uloge EU i dalje okreće glavu. Vučić je zadržao kontrolu nad severom Kosova, i spustio Kurtiju cenu u njegovim pokušajima da revidira Briselski sporazum koji je propao obostranom opstrukcijom (Srbija blokirala ulazak Kosova u Interpol, Kosovo nije formiralo Zajednicu srpskih opština).

Vučić je zadržao podelu Kosova, ali ne u odnosima s Prištinom nego u odnosima s Tiranom. Nazire se podela Severne Makedonije, pre svega u smislu proizvodnje nestabilnosti i očuvanja nelegitimnih uticaja. Vučić je uz pomoć domaćih izdajnika zaustavio integraciju Crne Gore u EU, Crna Gora je trenutno jedina distancirana, izuzeta članica NATO, i u stanju je puzećeg i narastajućeg državnog udara od izbora 2020. Bosna i Hercegovina napreduje samo u smislu svoje definitivne podele, u čemu Vučić koristi partnerski HDZ, dok je Dodika u međuvremenu pretvorio u sopstvenu, mada širu senku.

Opozicija u Srbiji nije u stanju da opozicionoj javnosti ponudi strateške prioritete, zaglavljena u marginalijama i potisnutoj, frojdovskoj podršci Putinu i temeljnim Vučićevim vrednostima. Najzad, ključni Vučićev uspeh je nova evropska predstava o Zapadnom Balkanu koji ne raspolaže zaslugama, kapacitetima, opredeljenjima za budućnost, kojima bi se nedovršene, razvaljene, propale države ostatka Jugoslavije sa Albanijom kvalifikovale za nastavak integracije. Vučić je ujedno žrtvovao Srbiju koju je učinio sistemski i duševno neuspešnom državom koja je svoju evropsku, socijalnu i kulturnu budućnost delegirala njegovim interesima, klanovima i sumanutim zamislima.

Cela politička kasta, ceo sovjetofilski establišment, vladajući i opozicioni, Vučić je preveo na Putinovu stranu i Srbiju učinio kolektivno odgovornom za ratnu agresiju i svako počinjeno nasilje, dopuštajući kvislinzima iz EU da se uključe u njegovu agendu. Putin štaviše može biti zadovoljan kako Lolek i Bolek EU diplomatije, Lajčak i Bilčik, održavaju Zapadni Balkan u zonu ruskih strateških interesa, bez obzira na sankcije i izolaciju njegovog režima.

Šef EU diplomatije Žozep Borelj bio je zatečen agresijom Rusije na Ukrajinu, odgovarao zbunjeno i sporo. Na svakoj spornoj tački EU periferije otkriva nedostatak autoriteta kojim strateški uticaj prebacuje na Putinovu stranu. Evropskom parlamentu bilo je potrebno devet meseci da Rusku Federaciju proglasi terorističkom državom i sponzorom međunarodnog terorizma, dok je to bilo očigledno već 2015. tokom ruskih intervencija u Ukrajini i Siriji, da bi usledila podrška Rusije Trampu i Bregzitu 2016. Od 494 zastupnika, 58 bilo je protiv i 44 uzdržana.

Putin kontroliše najmanje 100 EU poslanika, ali ni u tom smislu nisu donete nikakve odluke. Dalje. EU misije na Zapadnom Balkanu, Beograd, Podgorica, itd. nisu samo nevidljive, one su uključene u lokalne lance političke korupcije, čineći sve dobre usluge ruskoj, umesto EU diplomatiji i potrebi da se Zapadni Balkan integriše, ne više na osnovama evropskih vrednosti i pravnog nasleđa, nego iz potrebe da ne ostane crna rupa nelegitimnih interesa, političkog nasilja i organizovanog kriminala, dok se planira širenje Šengena na Bugarsku, Rumuniju i Hrvatsku.

Slično tome, ako se američka lokalna diplomatija kreće inercijom Trampove administracije, protok vremena sam po sebi učinio je aktuelnu američku administraciju nedovoljno kredibilnom u toku najdublje, najopasnije međunarodne krize nakon Drugog svetskog i prvog Hladnog rata.

Samo pobeda Ukrajine, koja mora da podrazumeva poraz svake Vučićeve politike, biće polazište izlaska iz svetske krize koja preti povratkom u totalitarne režima i biološkim uništenjem čovečanstva. Konkretno, Kristofer Hil ne popušta Vučiću, on popušta Putinu. Džudi Rajzing Rajnke nije podržala samo promenu vlasti nego i nelegitimnu uzurpaciju vlasti koja je Crnu Goru vratila u sovjetsku sferu, koju je jedva napustila 1948. i 1997.
Nisam analitičar, i iz svega navedenog ne zaključujem da je Vučićev Otvoreni Balkan razumna alternativa ulasku u EU. Ideja ujedinjene Evrope prevazilazi ulogu svih koji, na najvišim funkcijama, rade na njenom rasturanju podržavajući ruske maligne uticaje.

Ideja ujedinjene Evrope prevazilazi svaku njenu političku generaciju. Na njenim ističnim obodima, od Estonije do Kosova, pojavljuje se novo liderstvo, manje spremno na kompromise kako ih geografija, i proteklo iskustvo, čini više odgovornim za budućnost. I dok je Berlinski proces Angele Merkel bio njen pokušaj da Zapadni Balkan zadrži, zamajava u čekaonici, Otvoreni Balkan je Vučićev odgovor Briselu da je obećanje iz 2003, da će se Zapadni Balkan integrisati, prethodno izbrisano ubistvom premijera Đinđića, koje je Vučić proslavio dok su se slično osećali tadašnji zapadni ambasadori koji su, uvučeni u prvi talas postkonfliktne tranzicije, ispleli aktuelnu mrežu izdaje.

I čudo je kad ponavljamo, da nas ima. Ima nas.