Dve vlade i jedan Miki Maus

Piše: Nikola Samardžić

Putinovi napadi na Crnu Goru bili su predigra za napad na Ukrajinu. Vlada formirana nakon izbora 30. avgusta 2020. bila je potvrda strepnji da je demokratski i evropski potencijal u Crnoj Gori koncentrisan samo na jednoj političkoj strani, a suština demokratije je u periodičnim promenama vlasti, ne samo u njenim sposobnostima prilagođavanja. Klonulost snaga opredeljenih za suverenost simbola i institucija i distanciranje od zvaničnog Beograda, koji je antievropski jer je, između ostalog, anticrnogorski, kulminirala je napadom policijskih i vojnih snaga na Cetinje 5. septembra 2021. Time je Crna Gora izvedena na rub građanskih sukoba i krenula je da se odvija hronika državnog udara. Ali time je samo otvoren jedan stari dosije, storije o Sedmom bataljonu vojne policije i pokušaja generala Krge, gurua bivšeg predsednika Tadića, da preuzme vlast u Podgorici, do pokušaja istih snaga, tada već naizgled u civilu, da 16. oktobra 2016, napadima na institucije, Crnu Goru izruče srpskim i ruskim službama. Iste snage formirale su vladu Krivokapić–Abazović, koja je opstrukcijom rada Skupštine pokušavala da onemogući svoju legalnu smenu. Krivokapić–Abazović vlada i dalje je u stanju državnog udara dok ne priznaje sazivanje sednice na kojoj će nova parlamentarna većina izabrati novu vladu, s najmanje jednim zajedničkim činiocem. Ta tačka preloma je upravo novi premijer, koji je odgovoran za atmosferu nasilja i primenu nasilja na Cetinju, za podzemne odnose s Vučićevim službama i jedan opšti ton relativizacija, lupetanja i prostakluka.

Odlukama koje su nemoralne, neracionalne i štetne obično se dolazi do apsurda kojima se otvaraju vrata bezizlaza. Verovatno nesvestan da upućuje na takvu pretpostavku, lider Demokrata, bivši predsednik Skupštine, smenjen još 7. februara – Aleksa Bečić opisao je upravo formiranje naizgled odlazeće Krivokapićeve vlade izjavom: „Varajući građane, prave antidemokratsku većinu“. Ključni opsenar je upravo novi mandatar, koji je uspeo da misije SAD, EU i Velike Britanije, i gotovo ceo NVO sektor, s parlamentarnom većinom, privede ne evropskom putu Crne Gore, nego Vučiću i Putinu, kako bi Crna Gora napustila NATO i odustala od evropske integracije.

Crna Gora od danas ima dve vlade: Krivokapićevu, koja odbija da se povuče, i Abazovićevu, koja će, takođe do apsurda, izgurati do nekog novog bezizlaza kontinuitet pretežno pasivnog nasilja, kojim se poslužio litijaški pokret kako bi pasivizirao građanstvo i institucije, i u tome uspeo. Ali su se okolnosti promenile. Vučić je isteran iz Putinove rupe. Putin ne raspolaže polugama regionalnog uticaja kojima je izazivao destabilizaciju, zbunjenost i političku dezorijentaciju, sve kako bi se ostaci ostataka Jugoslavije dalje dezintegrisali, i na toj granici zaustavilo evropsko proširenje. Štaviše, veći deo istočno-pravoslavnog sveta osudio je Putinovu agresiju u Ukrajini. Njegove opsesije povratka u carizam, staljinizam i moskovski cezaropapizam najednom su raskrinkane njegovom agresijom, zločinima i genocidnim namerama, ali i otkrićem mreža slugu i plaćenika koje su obuhvatile celu Evropsku uniju, koje su posle 30. avgusta 2020. preuzele vlast u Crnoj Gori i dalje će je vršiti. Pacovi već beže iz sopstvenih kanala. U Srbiji se i segmenti Vučićeve vlasti i segmenti Đilasove opozicije već diskretno distanciraju od Putinove Rusije, mada ne i od sopstvene putinovske politike, koja je ključ vrednosno katastrofalnih izbornih rezultata, kojima su i republička i beogradska skupština potencijalno konstituisane kao putinovske Dume. Trebalo bi da već zaboravimo, a možda je i taj proces u toku, da su Vučić i Đilas predvodili dve putinovske kolone, ukidajući, u institucijama, medijima i celom javnom prostoru, pravo na svako mišljenje koje je izuzetno u Srbiji, a koje je legitimno i svakodnevno svuda u Evropskoj uniji. Navodno se zalažu za nastavak evropskog puta, ali onako kako ga samo oni vide, tako da Srbiju, usput i Crnu Goru, podmeću kao Putinove babuške.

U okolnostima u kojima će novi premijer da sprovodi agende koje ni njemu samom nisu dovoljno jasne, dok prodaje ciglu i šibicari, odlučujuće važnosti biće odnos prema crnogorskoj većini i prema evropskoj integraciji. Crna Gora će biti jedna od retkih novih država članica čiji je državotvorni nacionalizam inkluzivan, a ne ekskluzivan, i koji je u konstantnoj defanzivi, i kad postiže uspehe, poput proglašenja nezavisnosti 2006. i ulaska u NATO 2017. Istovremeno je nacionalizam Evropske unije vizija koja je neostvarena, jer nikad nije bilo u tom smislu ozbiljnih namera, svedena na jednostavne simbole, zastavu, himnu, građanstvo i valutu, u kojima nema totema, mitova, niti uspaljenih osećanja. Nastupilo je vreme koje će dopustiti inkluzivnoj većini da politički definiše one prioritete koji su u osnovi evropskog ujedinjenja, i mogu se primeniti na državno jedinstvo, postavljene na načelima etike, racionalnosti i utilitarnosti. Etika evropskog jedinstva je distanciranje od prošlosti u kojoj su države-nacije izazvale dva svetska rata. Racionalnost evropskog jedinstva je maksimiziranje funkcionalnosti institucija koje štite zajednicu od podela i spoljnih neprijatelja (SSSR pa Rusija), obezbeđuju demokratske procedure i realizaciju svih sloboda. Filozofija utilitarizma poziva na maksimiziranje zadovoljstva i sreće, u poretku koji je etičan i racionalan.