Piše: Ljubodrag Stojadinović
Jadi i podvizi mladog Vučića ne prestaju da zbunjuju Srbiju. Iz njegove neobuzdane mitomanije i neispitanih ponora, stižu nove vesti o odrastanju srpskog vođe i mukama koje su ga čeličile i konačno pretvorile u Cezara. Takvo ime mu je smislio Đuka, pišući o njegovom, Cezarovom obračunu sa izvesnim Brutom koji mu radi o glavi iza leđa. A taj Brut je izgleda Bata Gašić, koga je tvorac dovukao do samog vrha države.
Hoće li Bata Brut pasti ili će milostivi gospodar da mu oprosti jeretičku nezahvalnost – nije poznato. Možda sve ostane na Đukinom polupismenom pamfletu u Politici. Cezar ima mnogo prečih briga, pa će izdaju Bate Santosa rešavati kasnije ili će ga samo prepustiti revnosnim slugama.
Jedna epizoda iz gostovanja turskog sultana Erdogana, začudila je mnoge ljude naviknute na sve. Čak i pripovedače ribolovačkih povesti koje nije iznenadila priča o kojoj je ovde reč, nego njena logika, poruka i smisao. Laž bez ideje, duha i kreativnosti, moguća je samo među svetom lišenim tih svojstava, pa odatle nedoumica zašto je srpski vladar želeo da bude zanimljiv smišljajući pred Erdoganom krajnje budalaste pustolovine.
Bez povoda i podsticaja, možda u nameri da gostu bude simpatičniji nego što inače jeste, da malo opusti Sultana svojim šarmom, Cezar se setio svojih prvih poseta Turskoj. Da, bilo je to davno, on je odlazio tamo kao mulac od 14-15 godina i kupovao predmete pogodne za švercovanje. To su bile odevne stvari i razne sitnice, koje je on prodavao za veće pare na zgodnim mestima u Beogradu. I tako počeo da stiče, mudro izbegavajući carinske službenike i ovdašnje organe reda. Mogla bi na ovom mestu ta novela iz jednog posebnog rodoslova da bude završena. Gost nije znao o čemu je reč, niti zašto čudni domaćin to njemu govori.
Njega svakako pokreću sile kojima nije u moći da se opire i odupre. I čak ne mora da smišlja nesuvislosti koje rasipa oko sebe. One izlaze neosmišljene, takve kakve su. Sirove, neobrađene i savršeno besmislene.
Šta je gost mogao da pomisli? Kakva lupenovska ili benderovska priča o momku koji je možda imao teško detinjstvo! Roditelji su ga zapostavljali, to se odmah vidi. Vršnjaci mu udarali čvrge i maltretirali ga, nisu mu dali da igra lopte sa njima. Nije imao najboljeg druga.
Put u Tursku bez nadzora odraslih bio je mučan. Pubertetlija je mogao da se sretne sa raznim opasnostima. Ali je ipak bio hrabar. Naučio je da zarađuje svoj dinar, nije čekao milostinju od strogog oca. Švercersko odsustvo od kuće je pravdao kako je umeo. U stvari, niko od domaćih nije ni primetio da ga danima nema. Takav je to pustolovni duh, nije ga držalo mesto, znao je da mu se u budućnosti sprema sudbina svetskog putnika.
Švercer se nije setio kojim je vozom ili autobusom ili stopom i dokle išao, do kojeg je mesta stigao. Ko mu je plaćao put, kako je izgledao bez pratnje roditelja ili staratelja. Koliki je prtljag nosio u povratku i u čemu?
Lažovi kažu da prava laž mora da bude verovatnija od istine. Njegova je neverovatnija od laži, kao i sve druge kojima naplavljuje javni prostor. U stvari, mladoturske avanture, tako zavezano smišljene, nastale su da zadovolje ukus ovdašnje publike. Mnogi njegovi podanici slušaju sve što govori i čak veruju u sve u šta se ne može verovati.
Pripovest kazuje da je bio moćan od rane mladosti. Umeo je da napravi plan i da ga ostvari. Niko i ništa mu nije stajalo na putu. Kršio je zakone, javni red i dobre društvene običaje. Sve što i sada radi. Tada mu niko ništa nije mogao, kao ni sada. Tada nije bio kriminalac kao što nije ni sada. Sebe iz ’85. prošlog veka je izmislio a sada je u svetu koji je izmislio za sebe. Svoje samoljublje objašnjava hvalisanjem kojim kazuje da je bio zao, nezaustavljiv. Opasan tip, a ne smotani klipan kako ga mnogi vide.
Radio je od rane mladosti. Da mu ne govore ovi iz opozicije i novinari koji ga ne vole kako u životu nema ni jedan jedini radni dan radnog staža. Prve stavke u radnoj knjižici su iz Turske. Izabrao je Stambol a ne Trst, jače su naše veze sa otomanijom nego sa Talijanima.
Kad ovde dođe neko iz Rima, možda čujemo kako je sa svojih 17 igrao za drugi tim Juventusa, ali je nokautirao sudiju i posle su mu zabranili da igra. Zato se potukao u Zagrebu na čuvenoj utakmici pred početak rata.
A onda je u isto vreme služio vojsku, radio u prodavnici šrafovske robe u Londonu, studirao prava i bio novinar na Palama.
Prostor i vreme ne mogu ništa njegovim pričama. Prgavi huligan, žestok dasa. Predsednik države. Prestupnik i komandant Srbije. Simpatičan mladić.
