Piše: Jan-Werner Müller
Harvard se odupire očigledno nezakonitim zahtjevima Trumpove administracije. To šalje važan signal: otpor je moguć.
Ali univerziteti moraju shvatiti da država u ovom slučaju primjenjuje taktiku zavadi pa vladaj: zato je potrebno da sarađuju na zajedničkoj strategiji pravosudne borbe, da istupe sa zajedničkim stavom da bi pridobili javnost i preduzmu sve što je moguće da se Kongres usprotivi Trumpovoj namjeri da fondove koje je zakonodavna grana vlasti već odobrila tretira kao privatni račun koji će koristiti za političke ucjene. Neki fakulteti su već počeli da se udružuju. Zapravo, ne samo progresivne snage, nego i konzervativci koji još imaju samopoštovanja – ako ih ima – morali bi da se udruže u sprovođenju takve trokrake strategije.
Sada je već sasvim jasno da je Trump 2.0 iskoristio moralnu paniku povodom woke kulture i propalestinskih protesta kao izgovor za potčinjavanje institucija koje su na više načina prijetnja svim ambicioznim autokratima: univerziteti su nezavisan izvor informisanja; oni podstiču kritičko mišljenje; okupljaju na jednom mjestu mnogo mladih ljudi koji burno reaguju na nepravdu. Naravno, kao i sve institucije, imaju i svoje mane, ali za razliku od recimo kompanija, oni pružaju široku platformu za slobodnu kritiku i zastupanje određenih stavova (ako mislite da fakulteti ograničavaju slobodu govora, probajte da održite politički govor u fabrici ili u sali za sjednice upravnog odbora neke kompanije).
Neki od lidera akademske zajednice povjerovali su da mogu smjekšati trampiste, ili bar osigurati sebi neko bolje mjesto, ako prihvate njihove tvrdnje o navodno raširenom antisemitizmu, indoktrinaciji i diskriminaciji. Samokritika, naravno, treba da bude dio akademskog života, ali trubiti sa naslovnih strana da imamo veliki strukturalni problemi u visokom obrazovanju u najboljem slučaju je naivno. Kao prvo, ne možemo pristati na paušalne generalizacije koje se tiču oko 4.000 koledža i univerziteta u SAD; čak i oni koji se obično opisuju kao „elitni univerziteti“ nemaju jedinstvene stavove.
Ipak, previše akademskih trudbenika olako i nekritički ponavlja desničarske fraze o „krizi slobode govora“ i osjećaju konzervativaca da su marginalizovani. Jesmo li zaboravili da su najpopularniji programi studija i dalje oni na poslovnim i medicinskim fakultetima – programi koje teško da predaju dogmatični ljevičari rješeni da ućutkaju svako drugačije mišljenje? Takođe, moguće je da često citirane statistike – one koje kažu da mnogo više univerzitetskih profesora glasa za demokrate – treba objašnjavati činjenicom da se Republikanska stranka pretvorila u anti-naučnu partiju, a ne pokušajima profesora da pokvare omladinu socijalističkim besmislicama?
Čak i ljudi iskreno zabrinuti zbog onoga što je u pismu administracije upućenom Harvardu opisano kao „ideološko zarobljavanje“ morali bi se trgnuti kada vide kakav lijek im se predlaže: proces koji se može opisati samo kao totalitarni društveni inženjering, navodno u službi osiguravanja „raznovrsnosti stavova“. Administracija želi da čitavu univerzitetsku zajednicu podvrgne ideološkoj reviziji: profesori i studenti moraju se testirati na „stajališta“ koja zastupaju – šta god to značilo. Ako se negdje utvrdi neravnoteža, katedre moraju osigurati „kritičnu masu“ dovođenjem još nastavnika i studenata sa stavovima koje trampistički komesari za obrazovanje smatraju politički poželjnim.
To nije samo napad na akademske slobode; to je dozvola za pretresanje umova i savjesti pojedinaca (možda se neki student u potaji interesuje za opus Judith Butler – samo temeljno isleđivanje će otkriti istinu). Mogu li pridobiti studente da optuže svoje profesore, onako kako je to već popularno na nekim desničarskim sajtovima? I da li će profesori, s druge strane, pristati da prokažu svoje studente (spolja izgleda kao pristojan student, ali jednom je napisao esej o rodnoj ideologiji)?
Osim očigledne kontradikcije u kršenju sloboda u ime slobode, tu je i licemjerje insistiranja na „raznovrsnosti stavova“ dok se sve inicijative za odbranu različitosti koje nisu utemeljene na političkoj ideologiji stavljaju van zakona. U praksi bi nametanje raznolikosti stavova vjerovatno opet bilo neuravnoteženo: nijedna katedra za ekonomiju ne bi morala da dovede profesora marksistu; i malo je vjerovatno da bi evangelistički fakulteti morali da uvode ravnotežu angažujući „kritičnu masu“ nastavnika koji zastupaju ateizam.
Trampisti se posebno trude da lidere akademske zajednice prikažu kao ljude koji sebi daju sva prava i ne trpe prigovore – odakle je potreban samo jedan mali korak za njihovo poređenje s kraljicama socijalne pomoći i parazitima koji žive na račun poreskih obveznika. Tako se insinuira da je obrazovanje luksuz za razmaženu djecu, a istraživački rad izgovor nastavnicima za nametanje sumanutih ličnih stavova. Kada se prihvati takav pristup, jedna inače neobjašnjiva ideja počinje da dobija smisao: Christopher Rufo, često citirani strateg napada na akademske slobode, predlaže da se „smanji veličina ovog sektora“.
Zašto bi neko želio da uskrati djeci mogućnost učenja i dalji istraživački rad, osim ako se ne plaši kritičkog mišljenja? Ili ima potpuno iskrivljenu predstavu o tome kako nauka zapravo funkcioniše, kao Elon Musk? Ili odbija da prihvati jednostavnu istinu da država ne daje novac univerzitetima da bi organizovali više parada ponosa, već da bi izvršili ugovore o izvođenju važnih istraživanja, zaključene posle strogih procesa selekcije?
Očigledno je da Trumpova administracija sprovodi veliki projekat nacionalnog samopovređivanja bez presedana. Oni koji su se proglasili za „čuvare“ moraju se zapitati da li zaista žele da budu dio ove orgije razaranja. Oni koji tvrde da poštuju očeve nacije moraju se zapitati dokle će tolerisati svakodnevna kršenja ustava, dok Trump zapljenjuje sredstva koja je Kongres već odobrio (između ostalog za istraživački rad).
Samoproglašeni branioci slobode govora moraju se zapitati zašto podržavaju administraciju koju je Mao inspirisao više nego Madison. A oni koji brinu samo za opstanak bazične pristojnosti moraju se zapitati mogu li prihvatati predloge u stilu: „Zaustavićemo razvoj ljekova za rak dok Harvard ne zaposli još konzervativnih mediokriteta.“ Kao što je moj kolega David Bell nedavno rekao, ako takav predlog prođe, biće to trijumf maligniteta u svim značenjima te riječi.
The Guardian,
