Piše: Milutin Cerović
Fenomentološki gledano, srpsko društvo i država Srbija nezadrživo ''napreduju'' u prošlost, kako mentalno, tako i ideološki. Nažalost, taj trend je nakon 30. avgusta 2020. zastupljen i u Crnoj Gori.
Iako je Srbija zvanično sekularna država, ona već par decenija obilato finansira svoju ''pravoslavnu'' crkvu, koja inače uopšte nije religijskog svetonazora i karaktera. SPC je klasična nacionalistička organizacija za specijalne zadatke, koja stoleće i po vegetira na mržnji prema svim komšijskim narodima i drugim verskim organizacijama.
Srpska crkva je od 19. veka postala ideološka inkvizicija u društvu koja želi da oblikuje život i ponašanje ne samo njenih vernika, nego i samih ateista.
U to ime srpska crkva je samu sebe izmestila u rani srednji vek, kada uopšte nije ni postojala.
Srpska crkva je svojom retorikom oterala civilnu vlast u Srbiji, koja se zahvaljujući njihovom delovanju, preselila u vreme cara Dušana i kontroverznih Namanjića, koji sami za sebe nisu znali ko su.
Na ovom mestu moramo da se zapitamo - šta to muči svekoliki srpski živalj te se opredelio da živi u prošlim stolećima, gde ga sadašnjost i budućnost uopšte ne zanimaju?
Jedini rezon za ovakvo nihilističko ponašanje je taj, da u srednjem veku nisu bili ovde gde su sada, pa bi da to poprave i zapišaju teritorije.
Zanimljivo je, da se srpska omladina mnogo ''loži'' na prošlost i to iz ere epskih predanja gde se maštovito haluciniralo sve u šesnaest.
Izgleda da su i deca u ''srpskom svetu'' shvatila da nema ništa od sadašnjosti i budućnosti, pa im ostaje samo da se upišu na kurs plivanja za ''krst časni''.
To im je jedina realna budućnost, jer im prošlost i srednji vek izgledaju kao Diznilend.
Sve u svemu, izgleda da je ogromni strah od sadašnjosti i budućnosti Srbiju i njeno društvo naterao da se oduševljavaju prošlošću o kojoj pojma nemaju, svi zajedno.
