Piše: Milojko Pantić
Odlazim neko veče u svoj omiljeni restoran i vidim red ljudi u Bulevaru od Takovske ulice sve do raskrsnice prema Crkvi Svetog Marka, i iza nje Ruske pravoslavne crkve.
Pitam jednog mladića u tom redu o čemu se radi, a on kaže čekamo da celivamo ikonu Svete Bogorodice iz Rusije. U Maderi konobari mi kažu da je takav red od jutra.
Ako je tvorac komunističke utopije sociolog Karl Marks u nečemu bio u pravu, onda je to konstatacija da je religija opijum za narod.
Setio sam se te večeri da sam jednog dana u dvadeset prvoj godini 21. veka na istom mestu u Beogradu video srpsku varijantu te istine.
Naime, u danima kampanje, pre nekih tzv. izbora, kojima srpski vlastodržac Vučić simulira demokratiju, organizovao je nekakve crkvene litije i ispred zgrade Parlamenta.
Danima je to trajalo. Nije bilo govornika, nego su sa ozvučenja pod crkvenim barjacima puštane pesme o Kosovu. Tim pesmama se inspirišu mladi ljudi da krenu u odbranu tzv. Svete srpske zemlje.
Jedan stih tih crkvenih narikača, od kojeg sam se naježio, glasi: „Ljuta bitka da se bije, nova krvca da se lije. Da se brani zemlja slavna, ustajte braćo pravoslavna.“ Vlast naravno, kao i uvek u istoriji, misli tu na našu decu koja će „novu krvcu“ da lije, da bi oni dalje vladali.
I tako uz pomoć Crkve, Vučić kao i Milošević, koji je Kosovo „amputirao“ ratnom politikom, iz 1989. godine, preko crkvenih zvona najavljuje nove bitke, istina za sad samo verbalne, ali kako je govorio Milošević, ni ratne nisu isključene.
Za istoričare i političare srpske nacije, porazi su u životu važniji od pobeda jer se pomoću njih „zbijaju nacionalni redovi“ i homogenizuje zajednica pozivima na osvetu.
Zbog te potrebe da se stvori psihološka osnova za revanšizam, u udžbenicima istorije i naročito u crkvenim, guslarskim i estradnim pesmama, Srbi su heroji i pored poraza odnosno nepobedivi.
Najgore je što se takvim narativima truju duše mladih ljudi a to je priprema za krajnji cilj tj. „nova krvca da se lije“. Kako drugačije tumačiti reči pesme koja dominira na televizijama sa nacionalnom pokrivenošću, a koja veliča mrak srednjeg veka kada nije bilo nacija nego su na ovim prostorima postojala plemena, srpska, albanska, bugarska, grčka.
U jednoj od tih pesama se kaže: „Kleknu Miloš sa oružjem ispred Lazara. On poziva u molitvi Boga Isusa. Neće sultan vodu piti pokraj Prizrena. Ne damo mu ni kamena cara Dušana. Tebi, kneže, zavet dajem, nek zapamte svi, pašće sultan ispred tebe pre nego padneš ti. Za tebe ću i za Hrista život predati, pa ćemo se svi na nebu večno sastati.“
To je taj crkveni mit o nebeskom srpskom narodu koji je pretvoren u sociopatološku ideju da su Srbi bogomdani i najstariji narod na planeti.
Istorija nas uči da nijedna zemlja na planeti nije zauvek data samo jednom narodu. Uostalom Nemanjići, izmišljeni tvorci prve srpske države na Balkanu, nikada za sebe nisu govorili da su Srbi već Raščani jer im se država zvala Raška.
Vlast Aleksandra Vučića je opasna po opstanak Srba kao naroda jer je dozvolila Crkvi da ponovo na društveno-političkoj sceni lansira nebulozu o tzv. ''Kosovskom zavetu''.
Ponavljaju se devedesete godine prošlog veka kada je Milošević dozvolio popovima da mošti kneza Lazara nose od grada do grada u Srbiji, raspaljujući nacionalističke strasti do bezumlja.
Vučiću danas Crkva pomaže pomoću litija, koje se organizuju gde god treba da se kreira paralelna stvarnost o nekakvom ''srpskom svetu''. Tako su crkvenjaci za vreme litija u Crnoj Gori lansirali pesmu: ''Veseli se, srpski rode''.
U njoj se Kosovo i Crna Gora nedvosmisleno proglašavaju srpskim, jer tekst glasi ovako: „Ogrijalo sunce sa Kosova polja ravna, zasijale svetinje iz vremena davna. Veseli se, srpski rode, zbog slobode i zbog slavnih Nemanjića, Obilića, Petrovića i zbog slavne Gračanice, Studenice, Ravanice. Nek se srpski barjak vije od Prizrena do Rumije.“
Najgore je što je tu crkvenu nebuloznu nacionalističku propagandu prihvatila armija srpskih sportista koji sve svoje uspehe slave na tzv. šampionskom balkonu gradske skupštine Beograda uz tekst „Veseli se, srpski rode“.
A ne tako davno slavilo se uz pesmu: “Igra rokenrol cela Jugoslavija“. To je dokaz da su i vrhunski sportisti kao i generacije mladih zatrovani srednjovekovnim narativom o nebeskom narodu.
Oni nisu svesni da srpski rod treba da se raduje zbog njihovih uspeha, a ne zbog mitskih i izmišljenih ličnosti iz plemenske istorije od Nemanjića do Obilića.
Današnji junaci našeg doba, sportisti, ne znaju da je to bilo vreme feudalizma u kome nije bilo nacije koju oni danas reprezentuju. Feudalci i velikaši su živeli u dvorcima, a pripadnici njihovih plemena u zemunicama.
Vučićeva vlast je Srbiju vratila u doba feudalizma jer on i njegovi feudalci kriminogenog porekla, uživaju u vilama na Dedinju dok polovina stanovništva jedva sastavlja kraj sa krajem, živeći na ivici ili ispod granice siromaštva.
Iako je Srbija po Ustavu sekularna država, a to znači da Crkva odvojena od nje, vlast je, ne zarezujući Ustav ni za suvu šljivu, dozvolila da se sveštenici mešaju u sve pore društvenog života od prosvete i kulture do sporta.
Popovi su postali prava Vučićeva politička stranka.
Otuda i ovaj apel: Gospode Isuse, ako si postojao, ako si stvarno sin Božji i ako si već jednom vaskrso, ustani ponovo jer su pravoslavni popovi koji propagiraju Tvoju religiju, čast izuzecima, poludeli do te mere da tvoj mir Božji žele da pretvore u religijski rat do istrebljenja.
