Piše: Milutin L. Cerović
Elegija je pesma dubokog osećanja. Ona ne izaziva beznađe, već donosi melanholično pomirenje sa tragičnim okolnostima, sa sudbinom što kao pečat gori u grudima. Elegija ne odražava očaj, već tihi, dostojanstveni jad.
Ipak, današnja elegija, ova dukljanska, ne teče iz umetničkog pera, već iz osećanja gađenja prema istorijskom revizionizmu i licemerstvu koje traje decenijama. A kako i ne bi, kad nas najčitaniji internet izvori, poput Wikipedije – globalnog svetilišta svih samoproglašenih znalaca i lokalnih ideologa – uveravaju da je sve što postoji pod kapom nebeskom zapravo srpsko: od crnogorske kape, do sunca i satelita meseca.
Sve, ama baš sve, je obeleženo kao „srpsko nasledstvo“.
No, vratimo se elegijama. Jer, one nas vode u Duklju – ne kao mitološku ravan, već kao simbol. Za neke, Duklja nije više crnogorska – ona je, po njima, postala „ravnogorska“. I to ne kao istorijska činjenica, već kao rezultat osećanja, ideološkog prelivanja i dakako sentimentalne obmane.
Zahvalimo se, dakle, svim prosrpskim revizionistima koji već decenijama neumorno rade na tome da Crnogorcima ogade Duklju, ne bi li im lakše oduzeli ono što je njihovo. Godinama slušamo istu pesmu: biti Dukljanin – to je, kažu, najgora moguća uvreda. Tako su nas učili velikosrpski mentori, pogotovo kad treba poniziti nepokorne Crnogorce – nazovite ih Dukljanima ili, još gore, Drljevićevcima.
Zašto? Zato što Duklja nije samo geografski pojam. Ona je simbol crnogorskog identiteta, samosvojnosti, duha. I zato, u toj borbi za prisvajanje svega što je crnogorsko, nestanak Crne Gore počinje upravo sa otimanjem Duklje.
Već vek i po Beograd vodi tu istu politiku – anticrnogorsku do srži, obučenu u elegično ruho. Jer, kada bi Duklja kojim slučajem bila priznata kao „srpska“ – tada bi Dukljani postali svecima, herojima, elitskim narodom od Boga izabranim.
To je srž tog sofisticiranog hohštaplerizma: dvostruki standardi, licemerje i pesme što lažno plaču za onim što zapravo žele da unište.
To su „elegije“ mrzitelja crnogorskog bića – labudove pesme koje, umesto tuge, odjekuju prezirom.
