Piše: Dejan Ilić
Red Sija, red EU-a. Tako izgleda spoljna politika Srbije. Ako se to može nazvati „politikom“, pa još i „spoljnom“. Prekjuče je Si usred Beograda najavio savez Srbije i Kine. Juče se Vučić zaklinje u uniju Srbije i EU. Iz ugla četvrtka, sreda se nije desila. Iz ugla srede, četvrtak nije mogao da se desi. A imali smo i sredu i četvrtak.
U sredu Si i Vučić pričaju o saradnji i investicijama, o razmeni studenata između Srbije i Kine i odlasku domaćih naučnika na specijalizaciju u Kinu. U četvrtak se Vučić zahvaljuje EU na investicijama („EU je najveći investitor“) i kaže da „nam“ one mnogo znače za „infrastrukturu, brze pruge, škole, prosvetu i nauku“. Trebalo bi iz EU da nam kažu – je l može to, savez s Kinom i sa EU u isto vreme?
Vučić kaže – hajde da se setimo zašto smo dobili EU. Hajde, zaista. Iskustvo masovnih ubijanja i ogromnih razaranja stajalo je u temelju zamisli o mogućoj evropskoj zajednici polovinom 20. veka. Imali smo više tih evropskih zajednica, dok na kraju tog niza nije formirana Evropska unija. Osnovna ideja bila je banalna – ako imamo zajedničku ekonomiju, malo je verovatno da ćemo ponovo ratovati jedni s drugima.
Krenulo se od čelika i uglja, a stalo se, za sad, na ne baš sasvim zajedničkom novcu. Nema razloga da se sad ovde objašnjava da je ovo do grubosti pojednostavljena priča. Neka bude da je tako grubo pojednostavljena delimično tačna. Stvar je u tome da ovaj ekonomski ili – ako hoćete – materijalni osnov nije bio jedini. Uporedo s ekonomskom išla je i jedna druga priča. Nazovimo je – moralnom.
Zemlje članice prve verzije zajednice, kao i, mnogo kasnije, zemlje iz reda za ulazak u Uniju morale su da pokažu da i u moralnom smislu s pravom pretenduju na to specifično naddržavno zajedništvo. Moralni test sastojao se u – suočavanju s vlastitom lošom prošlošću. Za prve članice, ta loša prošlost bio je 2. svetski rat. Kasnije, to se proširilo i na lošu prošlost iz posleratnog perioda u zemljama Istočne Evrope.
Rezon je bio jednostavan: priznanjem zločina sopstvene nacije i makar simboličnim polaganjem računa za njih trebalo je pokazati spremnost da se učini sve da se ništa slično više ne dogodi. S jedne strane – ekonomija; s druge strane – moralni osnov izveden iz iskustva masovnih zločina, što kolektivnih što državnih.
Kao zamišljeni obrazac za novu zajednicu, sve deluje kao da ima smisla. Stvarnost je, naravno, bila nešto drugo. Ekonomska priča ostala je dugo privlačna. Moralni aspekt ujedinjenja bio je neposredni udar na identitetske temelje nacija. Samo, nećemo se ovde time baviti, mnogo je komplikovano. Radoznali čitalac neka pogleda kako to izgleda na primeru Poljske u podrobnoj studiji Milana Subotića „Napred, u prošlost“. Kako izgleda nemački primer, može se zaključiti iz nekih tekstova Jürgena Habermasa.
Mi smo se svega ovoga prisetili jer nas je, videli smo, Vučić juče to zamolio. I sad kad smo se prisetili, možemo da se pitamo šta je Vučić hteo da kaže. Nema mnogo mesta za spekulacije. Okvir da se razume Vučićev poziv na sećanje prilično je tesan. Što se ekonomije tiče, sve je manje-više jasno. I sam Vučić to naglašava – hvala EU za sav novac koji sipa u Srbiju. S moralom ide malo teže.
Srbija ima tri loše prošlosti s kojima treba da se suoči – 2. svetski rat; posleratni period socijalističke Jugoslavije; ratovi iz devedesetih. Najmanje loš od ova tri, van svake sumnje je – drugi, jugoslovenski period. A samo se tim periodom Srbija ozbiljnije i krajnje pogrešno pozabavila. Što se tiče 2. svetskog rata, u Srbiji je na delu jaki revizionizam i odbacivanje partizanskog, antifašističkog nasleđa na kojem stoji (istina, sve nestabilnije) EU.
Ali, i s tim bismo nekako prošli (nije po tome Srbija daleko od nekih drugih istočnoevropskih zemalja primljenih u EU). Ubiše nas u stvari devedesete. Kada Vučić kaže da se setimo zašto je osnovana EU, on bi morao da zna da je osnovana i zato da se na evropskom tlu spreči ono što se dogodilo na prostoru Jugoslavije na kraju 20. veka. A da bi se to sprečilo, zemlje koje su u tome učestvovale moraju ispričati šta se zaista dogodilo i prihvatiti odgovornost za svoju ulogu u tim ratovima.
I sad, pošto smo se setili, kakve su šanse da Vučić, koji se takođe seća i razloga za EU i devedesetih, ikada ispuni ijedan uslov za prijem u EU? Zašto Vučić, a ne Srbija? Pa zato što je već neko vreme Vučić Srbija. Jer, da nije tako, Vučić bi odavno bio lustriran, ako ne baš i izveden pred sud za svoj „doprinos“ devedesetima. Nije se desilo.
I sada umesto EU imamo Sija. I dok god je Vučić Srbija, Srbija će biti u savezu s Kinom, što dalje od EU. Ekonomija s tim nema nikakve veze.
Peščanik
